RUKE-Aleksandra Mladenović

                                                                  RUKE Nežne, bele ruke imala je… njima doticala neuhvatljive note žena-statua beše kosmosa dirki….. Gledah je netremice i njene ruke prenežne. O, kako ih je samo pokretala, izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete.. A, nad njihovim ramenima tanke, crne bretele… nemirne, nemano prebačene i jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike…. U mraku, iza … Настави са читањем “RUKE-Aleksandra Mladenović”

                                                                  RUKE

Nežne, bele ruke imala je…

njima doticala neuhvatljive note

žena-statua beše kosmosa dirki…..

Gledah je netremice i njene ruke prenežne.

O, kako ih je samo pokretala,

izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete..

A, nad njihovim ramenima

tanke, crne bretele…

nemirne, nemano prebačene i

jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike….

U mraku, iza pozornice

prekorno pogledah ruke, moje ruke,

šake i sve do lakata ih prozreh, prokleh..

Gde ste bile nevoljnice?

Gde ste bile, što ste ne bile?

Kome ste u komi jednom palac stezale?

Kom’ ste iznutrice prale,

prljavštine ispirale?

Gde ste duše u ropcu sačekivale više puta?

Bežale pod prozore

sakrivene u džepovima,

izlazile  samo da mahnete onom ko vas ostavlja,

krale za večito neutaženu glad tela?

Što ste ne bile? Što ste još malene

starca grlile,

silovatelja puštale da radi šta mu je volja,

spavale dok su me davili?

Gde  ste, nevoljnice, trostruko ubistvo potpisale?

Sve to, stigle ste  za ovo kratko nevreme!…

A, gledaste, ženu-statuu sa rukama labuda

kako oslikava  zvukom priču iz vaše mašte…

Što ste me slušale,

otekle i zbrčkane ostale doveka?!

O, što nisu to moje bretele, otkinule se ruke za njima…

Buka je bila  pretiha za vrisak prstiju

zavaljenih u meko  krilo promašenog života.

Što niste ostale u oazama svog tkanja,

nego stopiraste večito u begu

pružajući se iz  grla  onima koji okrenuše glave,

ocu i majci, maćehi i očuhu, sreći i životu..?

Tad, tad da sam mogla ogluveti i oslepeti

kakvo bi to rođenje bilo!

Kad god sam vas terala da sve znate, umete,

a sve pogrešno, što ste me slušale?

Nijedna me pesma neće boleti kao ova…

Što ste to opet napisale, bezvoljnice?

Da mi se svetite..zar,

za prebiranje po žicama u tišini tame-

da ne čuju drugi;

za mokre dlanove vaše nad paklenom rekom .. u potaji;

za navlačenje i skidanje otežalih maski s lica;

za kupovanje i prodavanje sebe;

jel’  zato da mi  se svetite?

Dosta je…Zar ne videste kako je divno biti čist?

Zalud mi, kukavici, lice međ’ naličjima  umivale.

Snežna, žena –statua, bila je čedo jedinstva

i obe ruke, te umilne gracije,

 prećutale su mi ono  što već decenijama znam….

Buka je prestala, ona se podiže i zablista!

Šamar aplauza , zaboleo me je u grču sramote..

Zaustih rukama da  mi slaboj  snagu prikupe

al’ ruka pade desnica…za njom i leva,

nevoljna…

Otekle i zbrčkane ostadoše nad hartijom…

Više ih sakata, ni ne vidim…..

samo one tanke, crne bretele

…..kojih nikada na ramenima  neće biti…..

 

 

 

 

 

 

 

Страх од љубави

Страх од сунца леди твој поглед. Хиљаду маски а иза само једно лице. Ал’ ја ћу сломити ноћ нека душа себе части нека песма влада тамо где се скрива твоја немоћ. Једино ја осмехом те дарујем у време кад све умире твојим сновима царујем. Хтео ти или не откривам те и онда кад се највише … Настави са читањем “Страх од љубави”

Страх од сунца
леди твој поглед.

Хиљаду маски
а иза само
једно лице.

Ал’ ја ћу сломити ноћ
нека душа себе части
нека песма влада тамо
где се скрива твоја немоћ.

Једино ја
осмехом те дарујем
у време кад све умире
твојим сновима царујем.

Хтео ти или не
откривам те и онда
кад се највише покриваш.

Само једна моја реч
довољна је да све признаш.

Jednoga dana… Arsenije Lalatović

Jednoga dana… Kada odem jednoga dana… U viline gore… Hoće li sjećati iko Malenkosti moje… Život je čudan kažu… Romane ponekad piše Sjedim za kafanskom stolom Noćas, a možda nikada više… Patnja je moja otac i mati Teško je biti sam Lutam odavno odavno lutam Kuda, ne znam ni sam Pjesme su moja ukleta čeda … Настави са читањем “Jednoga dana… Arsenije Lalatović”

Jednoga dana…

Kada odem jednoga dana…
U viline gore…
Hoće li sjećati iko
Malenkosti moje…

Život je čudan kažu…
Romane ponekad piše
Sjedim za kafanskom stolom
Noćas, a možda nikada više…

Patnja je moja otac i mati
Teško je biti sam
Lutam odavno odavno lutam
Kuda, ne znam ni sam

Pjesme su moja ukleta čeda
Hodam. Sjenka hoda bez reda…
Možda je bolje i tako
O nije, nije, noćas mi lako

Kada odem jednoga dana
Daleko tamo gore…
Jednoga dana…
Eh jednoga dana…

Kob Arsenije Lalatović

Kob Rođenje i smrt ne biraju se Oni biraju nas… Sudbina ili šta već Neđe je upisano… Čudan je jezik taj… Znamo ga a ne poznajemo Možemo bježati… Ne možemo pobjeći… Nosimo žig na pleća Svako ponaosob svoj… I niko ne zna dan… Početka i kraja svog Možda je život samo kob A možda, ko … Настави са читањем “Kob Arsenije Lalatović”

Kob

Rođenje i smrt ne biraju se
Oni biraju nas…

Sudbina ili šta već
Neđe je upisano…

Čudan je jezik taj…
Znamo ga a ne poznajemo

Možemo bježati…
Ne možemo pobjeći…

Nosimo žig na pleća
Svako ponaosob svoj…

I niko ne zna dan…
Početka i kraja svog

Možda je život samo kob
A možda, ko zna?

Hoćeš li doći Arsenije Lalatović

  Hoćeš li doći   Hoćeš li doći Ove noći… Samoća boli Ne volim je… Od kada te nema I ne živim… Nijesam ni sjenka Čovjeka od ranije… Stalo je vrijeme Onoga dana… Pominjem često Ime tvoje… U sebi Strah me reći će Ovaj je lud… I jesam… Otkada te nema Hoćeš li doći Još … Настави са читањем “Hoćeš li doći Arsenije Lalatović”

 

Hoćeš li doći

 

Hoćeš li doći
Ove noći…

Samoća boli
Ne volim je…

Od kada te nema
I ne živim…

Nijesam ni sjenka
Čovjeka od ranije…

Stalo je vrijeme
Onoga dana…

Pominjem često
Ime tvoje… U sebi

Strah me reći će
Ovaj je lud…

I jesam…
Otkada te nema

Hoćeš li doći
Još jedan put…

U ime prošlih vremena
Navrati…

Vrata su otvorena…
Uđi…

Poljubi me, i bez riječi
Produži…

Hoćeš li doći
Ove noći…

DUŠA OD SUZA Stana M.

Boli me više jutro bez smisla od noći bez zvezda teška ko kamen duša od suza pokisla u srcu gasi plamen jednog dolaska   Tišina me ova hrani sopstvenim mislima samo moja savest brani da budem sanjana   Do granice mi smo došli dalje je tudje dalje se ne sme mi bićemo zajedno samo u … Настави са читањем “DUŠA OD SUZA Stana M.”

Boli me više

jutro bez smisla

od noći bez zvezda

teška ko kamen

duša od suza pokisla

u srcu gasi plamen

jednog dolaska

 

Tišina me ova hrani

sopstvenim mislima

samo moja savest brani

da budem sanjana

 

Do granice mi smo došli

dalje je tudje dalje se ne sme

mi bićemo zajedno samo

u redovima ove pesme