Категорија: Uncategorized
Lepota njena…. Kristina Simic
Mislila je da je ružna, Dok je gledao u njene oblakom bojene oči, Tako sive, tako se cinila tužna, Kao da se nad pučinom bore I sivilom neba dušu joj boje. Mislila je da je ružna, A on je video samo lepotu Skrivenu u prevoju njenih mekih usana U hodu sitnom I uzdržanom, Delovala je … Настави са читањем “Lepota njena…. Kristina Simic”
Mislila je da je ružna,
Dok je gledao u njene oblakom bojene oči,
Tako sive, tako se cinila tužna,
Kao da se nad pučinom bore
I sivilom neba dušu joj boje.
Mislila je da je ružna,
A on je video samo lepotu
Skrivenu u prevoju njenih mekih usana
U hodu sitnom I uzdržanom,
Delovala je kao nijedna druga.
Bila je nežna, tajanstvena, brižna,
Svoja I sama, a opet neizbežna,
Dodir svile na obrazu je bio njen pokret,
Tiho lelujanje u vazduhu,
Bila je sve što nijedna druga nije bila,
U svemu tome bila je lepota njena….
Čekam te – Kristina Simic
Umivena zorom Pratim tvoj trag po danu, Ali te ne nalazim Pratim sunčane obrise po kućama što prave senke na zidovima I kamene oblutke morske Što spavaju na obalama Tražim ih u igrama vetra lišćem U mirisu sarenih cvetova U travi, mirisnoj I mekoj Što polegla je pod mojim stopama Pratim ih, al’ tebe ne … Настави са читањем “Čekam te – Kristina Simic”
Umivena zorom
Pratim tvoj trag po danu,
Ali te ne nalazim
Pratim sunčane obrise po kućama
što prave senke na zidovima
I kamene oblutke morske
Što spavaju na obalama
Tražim ih u igrama vetra lišćem
U mirisu sarenih cvetova
U travi, mirisnoj I mekoj
Što polegla je pod mojim stopama
Pratim ih, al’ tebe ne nalazim.
Jer si u mome srcu, duboko,
I čekam trenutak budući
Kada će naše živote da spoji.
Znam da desiće se sve to
U nekom trenu neočekivanom.
Noćas sam snila
Noćas sam snila Da mi tvoje ruke nežne ko svila Kliznu lagano niz moj vrat. Da prhne ptica sa dlanova tvojih Kročeći put sebi mio I drag. Na moje trepuške guste I crne Poljubac spusti opojan, dug. Pa da se opet u mašti dignem Tamo gde čuje se vetra huk. Gde trava buja I more … Настави са читањем “Noćas sam snila”
Noćas sam snila
Da mi tvoje ruke nežne ko svila
Kliznu lagano niz moj vrat.
Da prhne ptica sa dlanova tvojih
Kročeći put sebi mio I drag.
Na moje trepuške guste I crne
Poljubac spusti opojan, dug.
Pa da se opet u mašti dignem
Tamo gde čuje se vetra huk.
Gde trava buja I more se plavi
Čempresa pun red je dug.
I da glavu na tvoje rame stavim
Dok pogled nam šara prirodom svud
*** Radenko Nastić
Zima.Snežna belina Katalog olujni prelistava. Drhturi u oknu mraz-violina Sablast-senka u hodnicima spava. Zverinjim krikom izujedali jutro Svejutarnje uhode,fariseji dana Snežnom ulicom paperjasti prosjaci Umiru stidno.Vetar šapće:”Osana”.
Zima.Snežna belina
Katalog olujni prelistava.
Drhturi u oknu mraz-violina
Sablast-senka u hodnicima spava.
Zverinjim krikom izujedali jutro
Svejutarnje uhode,fariseji dana
Snežnom ulicom paperjasti prosjaci
Umiru stidno.Vetar šapće:”Osana”.
*** Radenko Nastić
Zastao si za tren Sam među svima Tišinu raskinu zvuk To sa grane pade list (bakrene boje,sjajan i čist) Kao i mnoštvo stvari Već je u tvojoj glavi našao mesto Živeće koliko i ti Sličan nevidljivoj niti Što u vremenu spaja Početak novi sa očima kraja.
Zastao si za tren
Sam među svima
Tišinu raskinu zvuk
To sa grane pade list
(bakrene boje,sjajan i čist)
Kao i mnoštvo stvari
Već je u tvojoj glavi našao mesto
Živeće koliko i ti
Sličan nevidljivoj niti
Što u vremenu spaja
Početak novi sa očima kraja.
***Radenko Nastić
Kad shvatiš neshvatljivo I dokučiš nedokučivo Ko će te spasiti od sebe? Dok nem toneš u reči odbegle. Žižak svetla proguta tama Pobeda je poraz.Ko ume da misli? Ko će te spasiti od sebe? Dok zasužnjena misao ti vanvremeno zebe. Kroz prizmu posmatrano stvarno Horizont u H pretvara Ko će te spasiti od sebe? Dok … Настави са читањем “***Radenko Nastić”
Kad shvatiš neshvatljivo
I dokučiš nedokučivo
Ko će te spasiti od sebe?
Dok nem toneš u reči odbegle.
Žižak svetla proguta tama
Pobeda je poraz.Ko ume da misli?
Ko će te spasiti od sebe?
Dok zasužnjena misao ti vanvremeno zebe.
Kroz prizmu posmatrano stvarno
Horizont u H pretvara
Ko će te spasiti od sebe?
Dok nem toneš u reči odbegle.
*** Radenko Nastić
Još govori Gospod:što se poniješe kćeri Sionske Knjiga proroka Isaije (3,16) Podne je bilo.U Lepoti gorda Vetrova je kći ukrasila lice I suzu je htela hitnuti visoko I zvezde da trone otmenost krivice. Gore!-U dubinu plavu Paučina tako u podnevnu jaru Hitne dragulj sjaja Tako ptica krilom-krikom u požaru. Jezero je bilo. Uglačanog stakla osmehnutost-kob … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Još govori Gospod:što se
poniješe kćeri Sionske
Knjiga proroka Isaije (3,16)
Podne je bilo.U Lepoti gorda
Vetrova je kći ukrasila lice
I suzu je htela hitnuti visoko
I zvezde da trone otmenost krivice.
Gore!-U dubinu plavu
Paučina tako u podnevnu jaru
Hitne dragulj sjaja
Tako ptica krilom-krikom u požaru.
Jezero je bilo.
Uglačanog stakla osmehnutost-kob
I mnoštva što hita rola-likovanje
I Semiramidin “jedan dan”.
PROLAZIMO – Aleksandra Dimitrijevic
Prolazimo polako, ali sigurno. Prolazeci svadjamo se i pljujemo, prolazeci vredjamo se i mrzimo… Ni ne shvatamo da prolazimo. Nemamo vremena za svadje, nemamo vremena za vredjanje, ni za spletke, ocaj, beznadje. Ostalo je jos malo vremena za ljubav, prastanje, kajanje… Jos malo vremena za bolje stremenje.
Prolazimo polako, ali sigurno.
Prolazeci svadjamo se i pljujemo,
prolazeci vredjamo se i mrzimo…
Ni ne shvatamo da prolazimo.
Nemamo vremena za svadje,
nemamo vremena za vredjanje,
ni za spletke, ocaj, beznadje.
Ostalo je jos malo vremena
za ljubav, prastanje, kajanje…
Jos malo vremena za bolje stremenje.
ŠEST LJUDI ISPRED OPTIKE STOJI
Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara, Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta, Ostade samo ime da se vuče kao sjeta… Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara… Počeli su tu da stoje sa petnaest i manje, a već im je prošla pedeseta, Šest ljudi ispred Optike stoji… Dal svoje dane il dane grada … Настави са читањем “ŠEST LJUDI ISPRED OPTIKE STOJI”
Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara,
Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta,
Ostade samo ime da se vuče kao sjeta…
Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara…
Počeli su tu da stoje sa petnaest i manje, a već im je prošla pedeseta,
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Dal svoje dane il dane grada broji,
Za kibicovanje pogodno mjesto, djelić prometnog trotoara,
Generacije gradskih djevojaka prođoše, mnoge simpatije bjehu i odoše…
Nerazdvojna osta družina stara,
Svakodnevno sa bocom piva, il ruku u rukavima,
Po svim godišnjim dobima , žegama i vjetrinama, vječito pričajući…sa istim žarom…
O svemu budućem, sadašnjem i starom,
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Svoje dane il dane grada broji,
Vremena se izmijeniše mnoga, što poznavahu il ne poznavahu boga…
Velike politike i državne zajednice mnoge,
A njih ne zabolješe noge…
Grad se olinjao, počeo da propada… a i oni da sijede,
Ništa ih pomjeriti ne može, ni blagostanja, a čini se, ni bijede…
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Sive dane il rane grada broji,
Ispričali su u stajanju, zbilje, pa nadanja i snove,
Prebirajući sjećanja i kujući planove…
Nove,
Na papiru, bili bi to romani …
Još uvjek skupa a sve više sami,
Idu dani…
Šest ljudi stojički ispred Optike stoji,
Čini se, ničeg se, pa ni prolaznosti, ne boji.