ŽIVOT I PRAŠINA – Milovan Petrović

Vreme proguta dane

prođoše godine mnoge,

koliko li još toga osta,

da bacim pod svoje noge?

Korak mi postaje težak

put ispod nogu mi beži,

noć se polako spušta

dok dan u prošlost teži.

Sećanja takođe blede

skriva ih magla neka,

tvoja se slika bori,

mislim da mene čeka.

Tragove stopala mojih

u vremenu prekri prašina,

tvoji se negde gube,

za mnom ih još malo ima.

Sada mi i nije važno

dal’ imam još korak il’ dva,

samo sa sobom želim,

poneti na tebe sećanja.

Još želim kad tamo krenem,

što kraj se za mene zove,

poneti sliku tvoju,

sliku i naše snove.

Milovan Petrović

–