Категорија: Uncategorized

Molim te za ples u ovoj noći

dok poslednji trenuci godine idu,

skrećeš mi pažnju na sat na zidu;

“Dvanaest nije, imaj u vidu.”

 

Pogledam u sat,…  stvarno nije.

Satovi ko da su stali,

da li je vreme zaista stalo

ili se sat sa mnom šali?

 

Toliko želim ples sa tobom,

da igrom nam počne Godina nova,

ova je bila godina mašte,

godina nade, godina snova.

 

U Novoj želim da nam se snovi

u stvarnost pretvore našu,

nalivam piće i u to ime,

dižem visoko čašu.

 

Pogledam u sat i dalje stoji,

to mora da greška je neka,

zašto se mora ples ljubavi

toliko dugo da čeka?

 

Milovan Petrović

–

Probudi me miris tvoje kose
na jastuku rasute kraj mene,
gledao sam niz jastuk dok pada
ko slapovi niz padine, stene.

Gledao sam usnule ti oči,
dva dragulja sa tajnom u sebi
sakrivenom u zvezdanom svodu
ni čarobnjak otkrio je ne bi.

Pratio sam tvoje uzdisaje,
šta li sada tvoje srce sanja
da li mene, našu ljubav večnu
il je samo tvoj način disanja.

Gledao sam tvoje ruke bele
što tražiše nešto po krevetu
dodirnu ih i osmeh ti videh,
nežni osmeh najlepši na svetu.

Ti se sneno tad nadamnom izvi
svoju glavu na grudi mi stavi
to prelepo buđenje u zoru,
kako može da se zaboravi?

Milovan Petrović

–

Pijane su moje zore
opile ih noći duge
lutao sam noći cele
bežao sam ja od tuge.

Pijani su dani moji
ispir’o sam tugu vinom
tražio sam ja utehu
i jecao nad sudbinom.

Pijana je sudba moja
kud me ona kleta vodi
zašto uvek loša sreća
mora mene da pogodi.

Pobeći ću ja od tuge
pobeći ću jednog dana,
čekaće me sreća negde
samo zame nasmejana.

Pobeći ću od zle sudbe
ostaće i ona sama,
zarašće mi, isceliti,
i poslednja bolna rana.

Pobeći ću i od sebe
jer čekati više neću,
pronaći me tuga neće
kada sretnem svoju sreću.

Milovan Petrović

–

Neko mi se u daljini nada

neko me je jako poželeo

deca moja, moja stara majka

dve godine nisam ih video.

 

Sliku moju ko ikonu ljube

suzama je često zalivaju,

da se vratim iz dalekog sveta

svakog dana oni se nadaju.

 

I ja ovde u tuđini patim

gledam slike porodice svoje

i tako bi rado da se vratim

izdržati neće srce moje.

 

Svakog dana u kofere gledam

tako bi ih rado spakovao,

da će ova daljina da boli

verujte mi do sad nisam znao.

 

Evo sada obećavam čvrsto

vratiću se ja uskoro vama,

moja deco, suzna stara majko,

ne čekajte mene u suzama.

 

Vratiću se da ponovo vidim

svoju decu što davno ostavi,

moju majku što me dugo čeka,

i što naglo zbog mene ostari.

 

Doćiću vam da ponovo vratim

svima nama osmehe na lica,

da nas sunce ponovo ogreje,

da nestane kleta nesanica.

 

Milovan Petrović

–

Ne traži u meni anđela sa neba

ja anđeo nisam na zemlji sam rođen,

šiban vetrovima, kišom, snegovima

ja srcem čoveka običnim sam vođen.

 

Ne traži u meni savršenstvo neko,

u meni ćeš naći od svega po malo

suviše je toga i lepog i lošeg,

a ipak je sve to baš u mene stalo.

 

Ne traži u meni svog princa iz bajke,

i na laži sada ti ne teraj mene,

rođen sam običan bez titule neke,

i crvena krv mi znaj teče kroz vene.

 

Ne traži u meni ni lošeg čoveka,

mada svega ima u meni po malo,

ti pokupi dobro što nađeš u meni,

dovoljno je toga u meni ostalo.

 

Kad u meni tako sva dobra pokupiš,

ti od mene gradi boljega čoveka,

buniti se neću, još ću ti pomoći,

predaću se tebi ko koritu reka.

 

Možda tako jednom kada se probudiš,

kraj sebe ugledaš svog princa iz bajke,

a ipak sam rođen, bez dvorova, krune,

rođen od običnih i oca i majke.

 

Milovan Petrović

–

Još se moje utrkuju zore

koja će mi tebe pokazati,

k’o da znaju koliko te volim

i da ću se ja tebi predati.

 

Još se dani ponose sa tobom

na poklon mi samo tebe nude,

ja te volim kao prvog dana,

volim tebe, naše igre lude.

 

Još vetrovi moju maštu pale,

dižući ti haljinu visoko,

i još strasti divljaju u meni,

od pogleda moje plavo oko.

 

Još mi oči lutaju po tebi

ne zasite te tvoje lepote,

još se igram spretnog detektiva,

… pa volim te, volim te živote.

 

Još bi jedan život proživeo

kad bi Bog te opet meni dao,

živeo bi baš isto ovako,

i tu ništa ja nebi menjao.

 

Milovan Petrović

–

Парче слике, број улице

Зашто си овај пут машта?

Моја рука не прашта

Ове немире…

А у ћутњи

Мој те глас презире;

Причам свашта.

Nije mi se dalo da na miru živim,

da uživam mirno u nekom zapećku,

tražio sam više, jurio za nečim

ulagao mnogo na pogrešnu srećku.

 

Ni jedno me mesto baš držalo nije,

tražio sam biser, al pogrešna školjka,

vrlo bih se brzo zasitio svega

ništa novo nije, stara moja boljka.

 

Rekao sam sebi ko zna kol’ko puta

prestani da jurcaš, smiri se, ohladi

i kuče se teško na lanac navikne

a ja neću nikad, pa šta da se radi.

 

Ma ne mogu više terati po svome,

godine me više ne trpe ovako

kad bi mogo barem malo da se smirim

dom sebi da nađem, ostalo bi lako.

 

Pa ipak na kraju ja ukrotih sebe,

biser školjku nađoh u plavoj laguni,

još ponekad samo, ali tako retko

stari pustolov se u meni pobuni.

 

Neka, nek se buni nasmešim se samo,

stara navika me prevariti neće,

sad se divim školjci i plavoj laguni

pustolov me neće rastavit’ od sreće.

 

Milovan Petrović

–