STARE CIPELE – Milovan Petrović

Sećam se, ne tako davno

u malom gradu kraj reke,

šetasmo naše snove

i stare cipele neke.

Sećam se proleća toga

i prvih toplih dana,

cveta u tvojoj kosi

i mene u starim cipelama.

Sećam se mirisa hleba

iz stare pekare “Kod Braše”,

ruka ti u mojoj ruci,

eh … stare cipele naše.

Sećam se svih naših snova

iz naše bujne mašte,

šetasmo srećni kraj reke,

o … stare cipele naše.

Sećam se nežnih dodira,

ruke k’o da se plaše,

nosiše srećne nas kraj reke,

te stare cipele naše.

Sećam se, beše to davno

sada su vremena druga,

cipele nove kupismo,

cipele,… u njima tuga.

Kupismo cipele lepe

cipele za nove dane,

a da ni slutili nismo,

da one su posvađane.

Sada si tako daleko,

tužna i tako sama,

dok šetaš tuđim gradom,

u novim cipelama.

I ja sam u drugom gradu,

na drugom kraju sveta,

dok dušu tuga mi truje,

nova me cipela šeta.

Sad želim cipele stare

staru stazu kraj reke,

miris toploga hleba

i tvoje dodire meke.

Dal’ i ti poželiš nekad,

bar na trenutak samo,

snove i cipele stare,

kraj reke da šetamo.

Milovan Petrović

–