Категорија: Uncategorized

Nestala si u mračnoj ulici
dok pod ruku držala si njega,
tog srećnika, pobednika noći,
što u tebe kao u plen gleda.

Nestala si a da znala nisi
za dva oka što te ispratiše,
što u tebi princezu gledaše
i iz kojih potekoše kiše.

Nestala si s’ tim sumnjivim likom
kome nije baš do tebe stalo,
iza sebe nisi čula reči,
tihe reči, “Volim te budalo”.

Nestala si, postala još jedna
od trofeja lažnog Kazanove,
u jutro će za sve kasno biti
kad ti lažni gordo sruši snove;

“Ne volim te i ne želim više
ti mi nisi ni žena ni cura,
možeš ići sada svojoj kući,
za mene si samo avantura”.

Kad ranjena ti od njega kreneš
desiće se opet ista slika,
potražićeš rame za plakanje
kod sinoćnjeg tužnog gubitnika.

Kad se tako na ramenu tuge,
oporaviš i povratiš malo.
nećeš čuti opet reči srca;
” Još te volim… volim te budalo”.

Milovan Petović

–

Još ponekad zastanem na uglu
a pogled mi odluta daleko,
pa se trgnem i produžim dalje,
sramota je videće me neko.

Još ponekad zatreperi srce
istim onim mladalačkim žarom
kad kraj mene zavodljiva prođeš,
još te pratim pesmom i gitarom.

Još ti pogled istu vatru pali
baš se ništa promenilo nije
još magija tvoja snagu ima,
začaran sam kao i ranije.

Još ponekad zastanem na uglu,
na trenutak da te vidim samo,
pa mi pogled zaluta na tebi,
kako mi je ja i srce znamo.

Još ponekad mladosti se setim,
letnjih noći, vina i gitare,
još mi srce zakuca ko nekad
kada navru uspomene stare.

Još te čekam na uglu ulice,
s’ novom pesmom i starom gitarom,
mada znam da više proći nećeš,
ja te čekam s’ onim istim žarom.

Milovan Petrović

–

Žedan vode kraj izvora
gladan pored punog stola.
Zar ćeš uvek alav biti,
lažnom sjaju se diviti.

Zašto uvek iste muke
slađi hleb iz tuđe ruke.
Zar bi sve?…ma stani malo,
da bi drugim preostalo.

Sa svog stola jedi, pij
i od drugih ne traži.
Zašto ti uvek do tuđeg stalo,
vreme je… razmisli… trgni se malo.

Milovan Petrović

–

Живот је трајање који носи јаде

У понору суза,

Сваки уздах, јецај као да нас пита

У чему је тајна.

 

Породично гнездо не свија се више,

Разорено блуди.

Унутрашњи вулкан,

Пламена грдоба- тера нас на патњу,

У срцима нашим, препуњеним јада

Покидане струне.

 

Све адске дубине прогутаће тада

Па ће тако заувек нестанути нада.,

Покосиће земљу као косац поље

Само ће нам ОНА са свевишњим сином

Надахнути веру, приближити Богу,

Опростити грехе, споменим ће дићи,

Освештаће цркве и њене олтаре

А новом човеку што ће потом доћи

Донеће нам радост и бистре изворе

Нове божје вере за рајске вртове.

 

Драгош Павић

Uporno pruzaju korak zajedno sa mnom,

nikako da iz usiju izbijem urnebes kakofonije

njihovog zvuka. Zele da se, i uspeli su,

pretvore u sve dimenzije.

Hteli su reci, a nisu, da ce kasnije

sve biti kasno  jer sutra stize

nova porudzbina zimskih, sneznih

i lednih okova.

 

Oni imaju moc da upregnu

vetrovitu i sneznu oluju,

jer povetarac vec ima  svoju

galeriju slika a svaka liska

zivi svoj san da doceka razvigor sunca.

 

Zapodenuo sam rat protiv okova, okivanja

kivan na njihove letnjikovce.

Iako imam tanjir sunca u dvorcu

od mahovine i otpadaka

sakupljenih krecuci se ka svetioniku.

Placao sam posteno iz svoga srca

dok su grobari radili svoj posao

isto kao rovac koji zivi  da izvuce ispod

zemlje koren da prezivi

sa svojim potomcima.

 

Ako me neko pita, a nece,

za mene nije lovor jer ne mogu

da nadjem odgovor. Ostao mi je samo

brsljan, pavit i kukuta-i ogledala.

Imam ih punu kucu. Imam i osmeh

koji krijem

jer ga ogledala namerno iskrivljuju.

Svaki dan se svadjam

da me ostave na miru.

Uselili se u kucu besprizorno

i postavljaju mi pitanja na koje

nemam odgovor

a oni se ni za sta ne zrtvuju.

Hocu da mi skinu okove sa nogu,

ruku, lica da bih mogao u njima

da se ogledam. Nemam vise vemena

da mi odredjujete sudbinu.

 

Cak se i sova ugnezdila, isterala lastavice

iz potkrovlja a ja sam samo puz.

O meni ce jednog dana govoriti

zavicajni slavuj koji je ostao veran

i zadivljen mojim dolaskom.

 

Okovi ce sami spasti.

 

Ne mogu ni oni sve.

 

Moja kap krvi izvadjena iz maloga prsta

bicve dovoljna da gajim lovore

u trecerazrednom odeljku odredjenom za

bivse i odsutne.

 

Nisam od onih sto uplasenu Asku

ostavljaju vukovima.

 

Priznajem svoju krivicu:

KRIV SAM STO VOLIM GUGUTKE.

Oskoruse zelene nudi
lajavo vereme, misli da ne znam
njihov ukus, hoce da osetim trpkost
njenoga ploda i moja usta zaneme.

Misli da praznoglavo jurisam na
vitla vetrovita, skrnavim
tisinu polja i cujem cerek, lelek
i metez. To samo ja imam kuraz
da tako kategorizujem ljude,
da smestam njhove ludosti
u prazne hvalospeve.

Otuda dobijam odgovore
koji prkosno jarost tvore,
ne budi suludu nadu da ces
nasuncevom zadu naci smirenost
i plod jer ljudi i dusu kradu.

A tvoja zelja da je i njima podaris
mogla je samo ukleta Pandora
kad otvori kutiju zala i tad se prosu
sve u prah, samo ostade coveku
jalov zamah. Bog pregaocu daje mahove,
ali ojadjen, sicusan, ne hvata tokove,
jurisa na vetrenjace smelo
al svaki dan se cuje novo opelo.

Zakovitla se nebeski svod,
uzavre ljudski rod,
vaskrsnu bozji oplod,
podari sinju veru da ljagu staru
operu i novo vekovito seme
poseju u dusu izgubljenu. DragosP.