Категорија: Uncategorized

 

Ne ćuti tako strašno Zoe
Ne zaboravljaj me
Zaboravi i oprosti mi
Što rekoh da si bez mene slepa i gluva
I svome vidu i sluhu pripisah
Tvoje pesme o ljubavi i njemu
I o svemu što je zbog njega jasno i čisto
Kao nevinim očima deteta
To viđenja sveta i sebe same
Kroz njega

Ne ostavljaj me
Bez tebe sam daltonista
Ne razlikujem
Bare sa žabokrečinom tela
Od bistrih izvorskih voda duha
O Zoe
Sve moje vode su sada krvnički crvene
U disharmoniji bez tebe
Gluva sam kao nagoni
Ne napuštaj me (jer nas je napustio on)
Ne prepuštaj me meni
Strašno je ostati bez duše
I biti animalno truplo za parenje

Zoe
Prokleta da si
Čuješ li me kako cvilim kao kučka u teranju
I zar ti nije strašno
Što mi ni on više nije ništa
I svejedno je da li je on ili neko drugi
Bez tebe dušo u meni
On nije ljubav
Ni ja nisam ljubav
Nisam ni Čovek
Bar za toliko
Da u sebi prepoznam životinju
I da se ubijem…

&

Ne plači Neno
Ne plači
Izgubila sam više nego ti
Ti telesna i smrtna možeš bar da umreš
I da ga zaboraviš
Ja besmrtna
Ni to …

Кошчате руке без украса,
Јутра без разгласа,
Жито се у пољима таласа,
На ловади косци без гласа,
На Дунаву мреже чекају аласа,
Измаме песму без гласа
Само остане овештала гримаса.

Чекају њиве ижђикалог класа,
Нема коња да путељком каса,
Сада затутњи машина маса,
Упрегне витло огромна стаса,
Зрневље смеље за живот спаса.

Па када зором омађијан летом
Обрише чело марамицом белом
Насушним даром намрешка чело,
Настави опет системом старим
Тако новим а тако вечним пламом.

Хлебоспевом дарове нуди
Кроз веллве ноћнога бдења
Док захрска мирисна, врућа,
Не памтиш чија су прегнућа
Донела кошаре с ускликом среће,
С осмехом јутро намирисано
А нежне руке пружају живот
Небеском свету у покрету.

Мисли су полетеле у сензације
Надвисиле обелиск младости.
Срце се брзо предало као зов
Да се уђе у немирне”орканске висове”,
Па омађијаност распустила стражу
И кроз слаткоречје отворило обзорје
Које се кроз величајност
Помаља неосетно.

Кроз поглед је пресуда изречена,
Родише се снови и наде,
Река почиње да плави клисурама срца
И све у мени тумара и дрхти.

Перон је са видика нестао
А размак недокучиво растао.

Неуморна мождана ткива
Одржаше лекцију опреза
Ал џиновске висине у које се пилсира
Учинише да живот заокрет направи
И почиње смело да парадира.

Аорта се излила па необуздано
Плави по катакомбама.

Живот се незаустављиво преселио
Од старог до новог календара,
Све сенке сумње отклонио
И дубоко у обзнану заронио.

Пресуда је изречена,
Река узбуђења плави и надраста висине
Које се опиру писку локомотиве
А укус пољупца носи ме у маглине.

Plovila je barka mala
lomilo je sinje more,
sve vetrove izdržala
dočekala mirne zore.

Preplovila sva je mora
i duboke okeane,
borila se s’ olujama
došlo vreme da joj svane.

Sad u luci ukotvljena,
miluju je nežno vali,
i sad lepa kao nekad,
opevaše je mornari.

Odmara se barka mala
međ’ velikim brodovima,
Zagledani u nju svi su,
zagonetka ona svima.

Nedaleko s’ leve strane
jedrenjak se na nju smeši,
zadrhtaše jedra bela,
zaljubljen je, možda grešim?

Zaćarlija povetarac,
napuni joj jedra bela,
primače se jedrenjaku,
pravdala se, nije htela.

Zauvek je sad jedrenjak
svoja jedra bela svio
a telom je od vetrova,
malu barku zaštitio.

Milovan Petrović

–

Не могу трагом у нетрага
Јер се изгубио безгласно
У сивилу прошлости, све до славске
Иконе која је благослов кућишта,
Имена и сржи опстанка.

Не могу ни трагом дедова
Јер су без трага оставили потомке
А трагају а трага нема.

Не могу трагом ни у бесмртност
Јер само трагови воде у трајање
И опстајање до пуног смисла
Огрнутог временом у коме могу да се поклоним даровиманеугаслих имена
Мојих предака.

Не могу трагом ни у прошлост
Ни у будућност јер трагови нису
Навикли да унапред буду исписани.

Не могу ни ја да оставим трагове
За моје потомке јер “сежу” само
До колена а нога додирнула дно
Па по угаслом времену
По мраку корача везаних очију
Да после чукундеде избрише трагове.

Ако се песма у лудом сну рађа
Онда се на јави ништа не догађа
Већ само окива док снива
Трује и вара и у кошмаре претвара,
Без реда па свако биће саплиће
Без смисла и прекореда.

Тад не знам да ли сам невин ил крив
Или сам само привидно жив
Или сам, можда, махнито болестан
Па тако немоћан.

А ја се само надам
Да није узаман.

Нећу да склапам руке
Јер то је молба огавна.

На ђерђефу смо везли љубљв
Која је зелена и травна
Која није као смрека
Што као луч сагорева
Од памтивека па постаје
Демонова кћи што тако
Упорно нуди да злодухом својим
Над нашим животима бди.

Она би трозубац свој
У болесно тело убола
Па никад више ни мрве раја

До краја…
До краја,
До краја…

Erata stidljivo podize veo
da poljubac ovenca trajnost
i sklad cednosti.Nastade spomenik
ljubavi kad boginja ljubavi
rodi Apolona, Zevsovog sina
sa lepom Letom.

Tako je KLIO upisala
njihova imena i satkala
lunasto platno za vecnost
i oplodnju bez cijeg imena bi
siromastvo bilo zacarano
oreolom bespuca.

TERPSIHORA ovenca njegovo radjanje
i rasplodi brojnost u vecnost.
a POLIHIMNIJA svojom bozanskom
himnom zatvori dveri i ponikose
oltari da opevaju APOLONA Zevsovog,
tvorca neba i zemlje i
gospodara svemira
radjanja i umiranja.

ERATA se raspevano zakkota
pa klikom opeva
uzdarje Apolonu kroz poklone
pesnistvu i podari carobnost
svojim dvorjanima poezije,
osnova carstvo ljubavi
i dade im moc da radjanje
ljubav i miris puti budu simbol
mnozenja i rasta
od dana postanka
do sudbinskog odlaska.

EUTERPA raspevano
uz saglasje zvucno, donese narastaju
umnozenom na zemlji
milione plodnih sazvucja
i polete vihorno lirika da plodi,
raste i cveta, a ona ce bditi
nad njima kao boginja
daronosna, krunisana.

TALIJA ne izdrza da komediju ne sazda
jer htede MELPOMENA da u
tragicnost pretvori bozansko radjanje
i surovost nametne kao kredo
i grotesku besmisla pravdajuci
da je to cin ovaplocen bolom
jer himen nestade satanski neplodan.

TALIJA svoju razdraganost,
nalivsi casu vina sa Olimpa,
pokloni kao uzdarje bogova
za radost i radjanje, davanje i vecnost,
rast u zvezdanu magmu
gde ce majcinstvo za to uzdarje
izreci blagorodnost.

Tamo doceka URANIJA svojim
zvezdanim esarpama i uvi
nebesko cedo u grimizno nebo
rasutih zvezda kao poklone svoje
gospodaru Sunca.
Predade vlast nad svetlim oreolima neba,
a on ce vratiti uzdarje URANIJI plodnoj
da vlada svetlosnim putanjama.

Samo je KALIOPA cekala dan
kad ce slavom ovencan Apolon
u besmrtnost uci isvojom epskom sferom
dati mu prostore razgranate
da vekovi imaju sirinu, vreme,
plodnost bez sputanosti i tako ce
carstvo njegovo u poeme
i bogatstvo pesnicko pretociti.

Nastace, svi su to znali, besmrtne ode,
kosmare ce MELPOMENA morati da
zatvori u kutiju koju ce predati
radoznaloj Pandori.

POLIHIMNIJA tankocutno raspeva
svoje grlo i pocasti kao himnicni
talasi dadose maha i Olimp zasija
zvezdanim sjajem iz URANIJINOG
talismana a Helikon ERATA pretvori
u blagdan uz citre i lire.

TERPSIHORA zapovedi oluju pokreta,
igre i veselja, rasplamsa Olimp
a KLIO srecna, zapisa radosti ove
i ovenca istoriju za pokoljenja.

Hodam lagano stazama starim
slike mladosti roje se u meni,
vesela lica prijatelja naših
međ’ njima pogled stidljivi sneni.

Hodam lagano, ništa isto nije
samo me sećanja toplinom greju,
i slike stare prijatelja naših
dok mi se sa njih veselo smeju.

Hodam lagano, slike se roje
sve tako lepo blistavo , čisto,
ja idem dalje po stazi staroj
a znam da na njoj ništa nije isto.

Hodam lagano, slike se vrte
od jedne brže srce zakuca,
taj pogled sneni i osmeh nežni
za moju jesen zraci su sunca.

Hodam lagano, slike još traju
ni jedna od njih u meni ne bledi,
samo što sat života kuca
a kosa!? … Kosa i dalje sedi.

Milovan Petrović

–

iščitavam   knjigu pesama o tebi

pred spavanje

(da ne bih zaspala strašnim snom bez snova)

otvaram je kao urnu

iz koje uznemirujuće miriše sačuvan prah

i udah sećanja  žigne

kao želja za (ponovnim) Životom

 

prelistavam

ne listove nego dane i godine sa tobom

vrhom  jagodica nežno

dotičem papir kao tvoju kožu

avaj

draškam uzalud

ja se ne sećam i ne osećam više ništa

 

vrhom srca grubo

zarivam se u zarasline zaborava

do u srž bola i srž poezije

namerno

raskopavam  tu skramu mira

jer opasno mirno sad teku moja vremena

i opasno je spora ova kornjača u oklopu prsiju

bojim se

da će živeti trista godina i ja sa njom

u besmislenosti  trajanja

bez pisanja  i tebe

 

i ništa me ne bi izbavilo od mirne mene

da nije knjige  poema o nespokoju

po kojoj pišem nove pesme na staru temu

i u koju te upisah kao u Knjigu Rođenih 

na početku Nas

i ne upisah u Knjigu Umrlih

na kraju ljubavi

pred Veliko Spavanje Pesnikinje

bez slova i snova…

 

 copyright © Nena Miljanović

Koji ce mesec doneti oprastanje,
jul ce plamenom svecom
zatreperiti gugutkinom maju
u kome necujno treperi pesma
raskriljenih plagijata zavaravanja
jer bi se maj uzoholio
sto me je na sito svoje prosijao,
kroz filtre propustio
i kao filantropa oznacio.

Juni ce komsijski u julu
da oglasi da sam kapu pocepao
zbog umora odlaska u vihor na suncaniku.

Od zimskih ponuda kroz klizave raskosi
tociljajuci se kradom, kao da bezim,
zguren u cemeru, nesladom,
zeljan peska u pescanom satu
koji brzo pokrece satni mehanizam
naci ce me jauk oskrnavljen oporoscu
prolaznom, steciste duhovnih razlomaka
u mirisnom poju svestenom,
nad ukopnom posteljom grudvastom
u kojoj nema ritmike ni poja
samo sve ispite zivota prati misao smela
iznad mene u gloriji opela.

Paradoksalni tren sretanja sa majem
i misao koja svoj krst nosi u cvoru
pocetka sa neizostavnim krajem.

Plameni zderaci svi meseci
resice rebus ponizenja u rastakanju
nudeci omnibus zivotu
bez ljubavi, mrznje, ponizenja.

Klikce raskos Ahilove snage
i ratnici sa verom hvataju njegov
surov boj a Patrokla oplakuju
jer nesvanu obecanje da ce nadmocno
zaustaviti stihiju satiranja.

Opklada bogova u plimi vihornoj
ne donosi radost vec trijumfuje
vecito prokleta zavada.
Ljudski se porod okruzuje nadom
koju zluradost Pandorina
ostavi grbavcu da ga grob ispravlja.

23. juni 2015.