Nadžive večnost, draga frulo.
Od sarkofaga do rmskih legia,
od Diminih musketara preko svetskih ratova,
od izvornosti Kosova i svetskih arija,
svirala si ritmove notama zapisane
i one večne narodne ispevane.
Na tebi su svirane ode
koje blagosloveneruke vode,
tvoje su dirke pluća frulaša
vodile kolo žetelaca i kopača.
Tonovi jasni poruke slali,
oporim glasom staračkih pluća
duvala u te za nova pregnuća,
prepunih mehova mladih frulaša,
ritmom i igrom veselih snaša.
Razigrano se igralo,
punilo ambare uz poziv frule,
kolo se vilo i vitlo vitlalo
vodenica na Ibru, Moravi i Peku,
žuborila zvukom uz svaku reku.
Vreme je nosilo lunasto breme
da toči suze niz smaragdne oči
gde kristalom jasnim treperi inje,
izaziva tananost i vaskrsenje,
predočava raskošno poletno vreme.
Mala, sonorna, tonski osorna
plavi i pleni, opojno odmara,
flauta preuzme rizik poskavo
potom klikom pokolo siktavo.
A kada svira u basu, solo
tada joj pomažu klarinet il trombon,
ritam tih zvukova zvoni oholo,
pleni damare i razigrava kolo
pa instrument srpski postane
igrački zamah i životni ton.
Dragoš Pavić