Категорија: Uncategorized

Stani vetre i ne duvaj tako
ne odnosi krik što mi se ote,
da ne čuje moja stara majka
kako mi je ovde moj živote.

Stani vetre neka zvuci zamru
nek tišina ubuduće vlada
i ne nosi jecaje poljima
u daljine sve do moga grada.

Stani vetre i odmori malo
nek iz tebe tuga se ne čuje
da mi stara majka još ne sazna
kako sin joj daleko tuguje.

Stani vetre i ne nosi dalje
onaj krik što tako mi se ote,
biće bolje kad se kući vratim,
zablistaće sutra od lepote.

Milovan Petrović

Još jedan dan prođe kraj mene
u prošlost ode i nigde traga
prošli su i mnogi dani drugi
sve je po starom moja draga.

Ništa se novo desilo nije
još uvek stojim negde sa strane,
zagledan u prazno, … u daljinu
ispraćam pogledom poslednje dane.

Prolaze dani tako kraj mene
i svaki svakom ko blizanci liče,
pobegao davno i dalje sa strane,
kao da nisam iz te priče.

Pa ipak nije baš sve tako,
ti čudni dani rade svoje,
stvaraju bore na mome licu,
i mojoj kosi menjaju boje.

I mada odavno ja sam po strani
zbunjeno zagledan u daljinu,
vreme me gazi, gužva i troši,
pa moram priznati gorku istinu;

Dani me ipak sa sobom vuku,
ja nisam imun, jer sam sa strane,
ipak je sat ugrađen u meni,
pa broji moga života dane.

Milovan Petrović

Некад кратко, искидано,

некад дубоко,

смислено…

Дишем и кад мислим да не дишем.

Чини ми се понекад

да знам смисао,

не знам да ли си некада

тако удисао?

Јасно, с циљем,

као да гледаш свет из ваздуха.

Некад дишем на силу.

И моји удаси су тада јачи.

Као роб, кога господар тлачи,

ја тад дишем пркосно.

Тако дишем кад заборавим

да удасима миришем читав свет.

И сетим се да смисао никад није изузет

ако га ја не умем спознати.

 

Sve mi je danas jasno
prijateljstvo naše bledi,
tako to biva uvek
kad sujeta između nas sedi.

I sve mi postaje smešno,
svaki postupak tvoj
ja nisam još jedan u nizu
običan redni broj.

Povrediti me ne možeš,
jer ja sam iznad tog
iskren zauvek ostaću,
a sudiće nam Bog.

Da li se pokaješ makar

kad pred tobom je moja slika

nadam se da znaš da u Raj odlaze

samo duše pravednika.

Milovan Petrović

ЂУРЂЕВДАНСКО ВРБЉЕ

Заковах отиске стопала
на капиџик
и младо врбље
ђурђевданско
којим попрсках говеђа леђа
посадих
онамо где мишљах да је међа
мога номађења

Забравих љубав
у сенкама дудова
и гнездима голубова
Прострех своја сништа
на каменим спрудовима
босоног  у прегорела стрништа
и успомене
у разбој пред ускрс утках

Сада над свиме постављам страже
док са мном к`о сенка корача страх
да ће све што ми је најдраже
можда отићи у ветар и прах.

 

 

Ako me nekada sretneš
zamišljenog u svome jadu
znaj da je samo trenutak slabosti
ja nikad ne gubim nadu.

Ako mi u oku vidiš
sjaj suze od tuge stare
to nije ništa trajno u meni
to je od dima cigare.

Ako ne odeš odmah
ništa se desiti neće
kucaće srce i dalje
naš susret preživeće.

A kada nestaneš negde
iz moga vidokruga
nestaće s tobom i seta
nestaće sa tobom tuga.

Pa ipak i posle svega
živeću za novi susret sa tobom
možda je tuga potreba moja
možda se hranim sa bolom.

Milovan Petrović

Vraćamo se kući
posle mnogo leta
u grudima praznina,
tuga, jad i seta.

U svet smo poneli

mladost, nade, snove,

a nazad vraćamo,
života reslove.

Proguta nam mladost
ta daljina kleta
ostaše nam snovi
negde na kraj sveta.

Džepovi su puni
novčanica raznih,
ali smo u duši
nesrećni i prazni.

Krasila nas mladost
kad krenusmo “gore”,
a sada nam lice
išarale bore.

***

Ma… ja tužan nisam
zbog bora ne patim
srećan sam zbog toga
što ću da se vratim.

Milovan Petrović

ЗА ВЕЛИГДАН
Опет за ускрс отворисмо капије
и светлост давнашња
на сваком цвету успе да разлије
радост ускрснућа.
Опет се сабрасмо, оживе кућа
и све приче живота изговорисмо
рукама, очима, сузом и смехом
Опет се окуписмо под старом стрехом
да детињства оживимо
да се рађамо, и умиремо
да друге ил` себе кривимо.
У вину
испљунемо нечију и своју истину
да смо погодили или промашили животе.
И опет се дуго, дуго растајасмо
и ником се од нас уздах не оте
око не засузи.
Сада у ничије поноћи
пребиремо у тузи
док свака несмотрена реч одјекује у самоћи
и шапуће к`о стара гатара у длан
опет ће доћи
опет за Ускрс, за ВЕЛИГДАН!

Noćas me ulice zovu
i mračni trotoari
ja nisam onaj isti
i nisam onaj stari.

Noćas me napolje zovu
aprilske prolećne kiše
i hleb iz pekare stare
u noći što miriše.

Stare me cipele traže
negde bi ići htele
a ja u praznoj sobi
gledam zidove bele.

Noćas bih i ja negde
al’ ne znam kud i gde,
obuću cipele stare
pa nek me one vode.

Noćas se prepuštam gradu
ulici i trotoaru,
cipele nervozno cupkaju čekaju
mene i jaknu staru.

Milovan Petrović

ЖЕЉНА ТЕБЕ!!!

Обновићу савез са пољима,
вихором пронећу гласине,
из корења ницаће самовоља,
вијориће мараме из заседе…

Стеновити пупољци оживеће,
плавим лептирима прекривени,
заједно са небом славиће,
што раде вечно заљубљени…

Кап кише у руци занесена,
заиграће сјајно као моја опсена,
грлиће тајне моје ћуди,
откриће птицу која се буди…

Не смем да замислим ни на трен,
макове заблуделе и порошене,
тебе и мене негде међ’ њима,
ал’ хоћу савез са пољима!!!

У мојим очима сузе ће чамити,
несташне у угри животних лепота,
калдрмом док тихо звони свануће
жељна тебе остаћу тако ми живота!

(с) Миладиновић Сандра …Мајра