Аутор: Nevena Milićević

 

Храброст је бити слаб

пред оним кога искрено волиш.

Очима говорити,

загрљајима исцељивати

непревазиђене страхове.

Храбро је тражити себе

у другоме.

Дати и заволети изнова,

смејати се, љубити с надом…

Бити рањив на широком пољу

што се Љубав зове!

Бирати свет удвоје

и кад можеш бити срећан сам,

јер знаш заиста и срећа што је,

али бираш да волиш

и постојиш удвоје.

Највише си храбар

кад имаш смелости да будеш

крај некога слаб.

Зеница, мрежњача,

жута мрља…

Читав склоп ту се котрља,

а све казује око.

 

У њему је лепота

другог,

у њему је дубина

себе,

у њему је прозор

скривеног.

 

Надасве је посебно

то чуло вида,

кадро да замке

разара и скида.

 

И опет склоно

да разиграним бојама

камуфлира свет!

Некад кратко, искидано,

некад дубоко,

смислено…

Дишем и кад мислим да не дишем.

Чини ми се понекад

да знам смисао,

не знам да ли си некада

тако удисао?

Јасно, с циљем,

као да гледаш свет из ваздуха.

Некад дишем на силу.

И моји удаси су тада јачи.

Као роб, кога господар тлачи,

ја тад дишем пркосно.

Тако дишем кад заборавим

да удасима миришем читав свет.

И сетим се да смисао никад није изузет

ако га ја не умем спознати.