Категорија: Uncategorized

Ko kaze da je tuzno more?
ja znam. Ipak, ono je tuzno more
neba daleko.
Bio sam i ceko.
Kud bi zaliv setna reko?
Ono je more Neba lepog.
Zasto je tuzno more?
ja znam, rekao bih nekom,
jedrio bih Svetom.

Pesme tako bele
kao teksta sjaj,
scepa me Brale
ceznem za Lorelaj.

Zasto je tuzno more?
Ipak, ono je tuzno more,
a more je sretno,
i ja s perom
Andjele beli,
daleko, daleko.

Kad talasi dodju
i reke te ponesu Svetom
vrati se trenutce sretni
isto bih Ti reko.

Zasto je tuzno more?
Mi znamo. Ono je slicno setnom.
More po more,
more sretno.

Kud bi more bez mora! Leto!
Zalivi Galije nadju,
glecer mirise cvetom.

More, more je veliko i lepo.

Luke tako bele
kao Svetog lica sjaj,
usne ko usne,
ja i moja Lorelaj.

Zasto, zasto je sretno sve
do velike ulcinjske plaze, Boze daj!

Zasto je tuzan delfin?
Ja znam. Ipak, on je tuzni delfin
mora daleko.
Bio sam i ceko.
Kud bi tuzan sa setom?
On je delfin plavi
mora lepog.
Zasto je tuzan delfin?
Ja znam, rekao bih nekom,
isao bih Svetom.

Zasto je tuzan delfin?
Ipak, on je tuzni delfin
koji mase repom,
i ja sa srecom
gleceru cudni
daleko, daleko.

Baste tako bele,
tuge tako svele,
zar je igri kraj?
Gde si moja Lorelaj?

Zemlje tako bele
kao sada suncev sjaj,
suze tako vrele,
znas li moja Lorelaj?

Zasto je tuzan delfin?
On zna. On je slican setnom.
Delfin po delfin
zavrsice pesmom.

Kud bi glecer bez glecera sreco!
Galije sretno plove,
delfini sretni Svetom.

More, more veliko i lepo.

Baste tako svete,
ljubavi tako slepe,
zar je igri kraj?

Zasto, zasto je setno sve
do velike ulcinjske plaze, Lorelaj?

Brodovlje.

(3.juni 2016.)

Juni je
I neki datum je
Ne mogu da se setim
Zašto je podvučen crveno
Izbrisala sam juni iz kalendara
I sebe iz tvojih bračnih prestupa
Spokojan budi
Ove prestupne godine
Ne slavim treći dan meseca lipa
Ljubavnički i pesnički rasipno
Uz svećice šezdeset svitaca
I girlande sonetnih venaca
U noći
Samo žudno udišem nedostižno nebo
(nad tvojim domom)
I cedi se
Bolni miris niz raskošnu mesečinu
Miris ljubavi
(tuđe)
Tuđim glasom
Prerušena u slučajnog slavuja
(pod tvojim prozorom)
Cedim
Oskudne reči za pesmu
Kao da nisu moje
Kao da nisu tebi
Za rođendan

Noćas mi društvo treba
noćas mi trebaju braća
noćas se uz pesmu i vino
sećanje iz mladosti vraća.

Noćas mi pevajte pesmu
o jednoj ljubavi što prođe
noćas bih želeo nju
bar u pesmi da mi dođe.

Noćas mi društvo treba
dok lečim ljubavi rane
da sa mnom pije i peva
dok rujna zora ne svane.

Noćas baš nikog nema
ostajem tužan i sam
u pesmi doći mi neće
zoru ću čekati sam.

Noćas ću biti pijanac
ja nisam zadnji ni prvi
što pije zbog jedne žene
što još mu luta u krvi.

Milovan Petrović
Mejl;

milovpetrovic@gmail. com

Kao Šekspirov “San letnje noći”
Ili Lorkina “Romansa mesečarka”
Takva je bila ta (ne)stvarna ljubav
Java i san
Izmišljotine i istine
Izmislila sam
Ludu šumu i nas zelene u njoj
Isprepletanih mladih duša pod nebom
I sraslog starog korenja pod zemljom
Izmislila sam te kao pesnikinja
Da me izmisliš kao ženu
(Ili obrnuto)

Ništa
Nije mi mogla (ne)stvarnost tada
I sada bi bila nemoćna
Da nisi postao drvoseča dnevnih snova
U šumi moje noćne poezije
Na kraju leta i priče
Kad skraćuju se dani i stihovi
Sad kad si ponovo onaj TI pre mene
Sredovečnost koja spava i ne sanja
Nema ko da me izmisli
Bar kao ženu koje nema
Muškarcu koji ne postoji
U mojim ludim šumama
Ne mesečari više niko
I ne raste ništa
Sem izdanaka moga straha
Od ludila (ne)pisanja
I (ne)postojanja

Dok se noć spušta nad našim gradom
sedim na istom mestu
u starom parku na istoj klupi
zagledan u malu česmu.

Ta noć što lagano nad gradom pada
što nas podseća na vreme
i tama što poslednje sene skriva
skrivaše nekad tebe i mene.

I dok na klupi skriveni mrakom
sklupčani dvoje u jedno
pio sam nektar s’ tvojih usana
grlio telo ti čedno.

Česma nam mala nežno pevala
žuborom svoje vode
tad’ nismo znali da nas putevi
na druge strane vode.

Beše to davno, sećanja traju
ruka mi miluje tragove naše
početna slova našeg imena
što nekad davno na klupi ostaše.

Davno to beše, … ne dam te nikom
sećanja čuvam u sebi
borim se s’ tamom što lagano pada
kako te od mene sakrila ne bi.

Milovan Petrović

Kisa ce pasti, skoro

Nijedan ostao nije oblak plav

I u srcima tako biva,

Ko sad sto srecemo tugu

A svako sa njom druguje sam

Vetar zna to dobro

Od nemira samo jedan skriven je kut

I u ovom Gradu

Ponekads Svi ceznemo za Kucom

Hoce li Devojka tuzna naci Put

1. BranislavM
   

   ---