Категорија: Uncategorized

ВАСКРСЕЊЕ
Још једно рађа се свитање
Док звона објављују бдење
У сенкама живота још једно саплитање
Тражи васкресење
Док молитва у срцу јечи
И у причешћу одзвања ”јес` да буде”
О боже само једно ти тражим
Васкрсни у нама људе
Бехаром процвала долина руди
Под ногама детињства мека је трава
Нек заувек у нама дете се буди
Нека нам детињство васкрсава
У сваки твој залогај благослов примам
И сит и гладан, и здрав и губав
Пред тобом клечим да сатреш миржњу
И светом посрнулим васкрснеш љубав
Мисао своју у крст претачем
И све док је света, и док је века
Не дај ми Боже за собом да плачем
И у људима васкрсавај човека

Neko je danas razbio čašu
zadrhta ruka jedna
i topla suza niz lice skliznu
čega je suza vredna?

Nekom se danas i srce steglo
od bola kao da stade
kuca i dalje ali se gube
njegove davne nade.

Nekom je magla prekrila polja
sakrila lepe vidike
nekom su danas umesto jave
ostale samo slike.

***

Ustani samo izbriši suze
i magle imaju puteve svoje
padovi ostaju daleko za nama
usponi … usponi samo se broje.

Milovan Petrović

Spajao je stari most
obale daleke
spajao je Savski most
nas dvoje kraj reke.

Približio most je dugi
zajedničke snove
pomogao da maštamo

noćima do zore.

Spojio je stari most
dve obale Save
dok u Šapcu čekao sam
jedne oči plave.

Mladost prošla, Savski most je
još na istom mestu,
zaslužio starina je
jednu svoju pesmu.

Još most spaja mlade

još se oni vole
još sanjare još maštaju
još čekaju zore.

Milovan Petrović

 

 

Ako je greh moja ljubav
što tebi nesebično dadoh,
ako je greh onaj trenutak
kada na ludi kamen stadoh.

Ako su greh sve moje noći
i s tobom blažena spavanja,
da li su greh i sva moja,
tebi bezuslovna davanja.

Da li je greh i ona sreća
u zoru kada se budim,
kada mi osmeh ukrasi lice
i kad sa tobom zarudim.

Možda je greh i tvoja reč
u zoru; “ljubavi moja”,
možda su greh, neko će reći,
i sjajna dva oka tvoja.

Ako je sve ovo greh
život je bojen bojama sivim,
ako je sve ovo greh
ja više ne želim da živim.

Milovan Petrović

Поред пута кућа мало,
Над њих магла се наднела,
У њих мало душа стало –
То је слика мога села.

Пут нас поред школе води,
Где смех дечји већ замире,
Јер се ретко дете роди,
А све чешће се умире.

Одумиру и занати,
Млади другде траже срећу,
Тек понекад неко сврати
Да у цркви пали свећу.

Житна њива пуста оста,
Ал’ упркос река тече
Испод нашег старог моста,
Сваког јутра, подне, вече.

Покрај реке воденица
Од давнина стоји сама,
Родног огња жеравица
У грудима вечно нама

Гори као нека свећа
И сећање наше буди,
У туђини нас подсећа
Где то живе добри људи.

 

 

 

Krajputaš jedan
obična stena,
izbrisana slova
dletom vremena.
Šta li to krije
ta stena stara,
čiji se junak
baš tu odmara.
Godine mnoge,
vetrovi, kiše
krajputaš stari
malo iskriviše.
Prkosno nadgrobnik
i dalje stoji,
godine usamljen
kraj puta broji.
S’ istočne strane
uklesana slika
mladoga momka,
srpskog vojnika.
O zemljo moja
kad bi se znalo
koliko je mladosti
za tebe palo.
Koliko zaplaka
zbog toga snaša,
bila bi zemlja krajputaša.
Okićena zauvek
vencima slave
slavila bi svoje
sinove prave.

Milovan Petrović

ПОЛОГ ЗЛА

Још у повоју
двадесет првог века
у мени је живот убио човека.
И ово што нечујно дишем
и ову безимену реч што пишем,
то се мрвице сна
лагано троше
да траг оставе мојој мисли,
док су се уз њу безлични стисли
и у бесконачном низу
богаљи је гребу и гризу.
И ево већ их осећам
њихова глад је тако близу.
Одбранити ме неће ни ветар,
ни модро око заборава,
ни изнад неба плави етар.
Пуне су их реке и трава.
Као колоније отровних мрава
на моју сенку безглаво језде
и у моју мисао још топлу и меку
свој полог зла неумитно гнезде

 

 

 

 

Sutra će opet kiša
javljaju vesti u pet,
novi se virus širi
preti da uništi svet.

Ratovi svuda se vode
ubiti sad nije greh,
kada se mir pomene
nastaje opšti smeh.

Bogatom bogatstva malo
za sebe čitav bi svet,
najbolju cenu na svetu
postigao bajonet.

Dece se previše rađa
bogataš se boji tog,
moraće to da spreči,
umišlja da postao je bog.

Rudari štrajkuju negde
za veću koru hleba,
bogataš odluku doneo;
pobiti “stoku” treba.

Danas na ovom svetu
radnici i nisu važni,
smanjimo natalitet
rekoše bogovi lažni.

Milovan Petrović

 

Valjevska Gračanica.

Mart mesec 2016-te godine.

Nabujale reke u proleće
izlila se korita po svuda
mutna voda polja poplavila
potopljena moja rodna gruda.

Već danima kiše ne prestaju
i nebo se otvori nad nama
kiše liju, te nebeske reke,
ko se igra Božjim slavinama.

Prazna sela vodom potopljena
niodkuda tu pomoći nema,
sela prazna zaseoci prazni,
o Srbijo da nije po kazni?.

Mnogo si se Bogu zamerila
što se nisi njemu pomolila.
Što ti crkve odavno su prazne,
zar se pitaš zašto tol’ke kazne.

Tonu sela, Gračanica tone,
to anđeli hoće da je sklone,
da je sklone ako nam ne treba,
zato kiše padaju sa neba.

Pomoli se moj narode Bogu
i napuni crkve svekolike
Bog će tad nam grehe oprostiti
zavrnuti slavine velike.

Milovan Petrović

Pesma posvećena Valjevskoj Gračanici.