Добродошли!
Sklada more na orguljama rime, zapleli pauci mreže sudbine, vjetrovi šire zrakom tvoje ime, dušu krijepi dah Božje topline. Počiva tajna mistične intime, skrivaju je bijele klisurine, pjesmu ljubavi valovi kad prime uspomena se u hipu raspline. Tajnovitim zrakama blista sunce, duhovi prirode pjevaju ode, putovima morskim nikada kraja. Dodiruje um najviše vrhunce, ko pticu … Настави са читањем “IZGUBLJENI RAJ”
Sklada more na orguljama rime,
zapleli pauci mreže sudbine,
vjetrovi šire zrakom tvoje ime,
dušu krijepi dah Božje topline.
Počiva tajna mistične intime,
skrivaju je bijele klisurine,
pjesmu ljubavi valovi kad prime
uspomena se u hipu raspline.
Tajnovitim zrakama blista sunce,
duhovi prirode pjevaju ode,
putovima morskim nikada kraja.
Dodiruje um najviše vrhunce,
ko pticu k tebi misli me vode,
bez tebe nikad neće biti raja.
Razotkrilo cvijeće raskošnu ljepotu, livadama lete šaroliki leptiri, poj raspjevanih ptica daljinom se širi, priroda ćuti Božju, očinsku dobrotu. Upijaju oči nedosežnu divotu, radoznalo sunce iza oblaka viri, povjetarac blagi preko poljane piri, pruža proljetna radost smisao životu. Anđeli i vile zapjevali u koru, boje duge horizontom se slijevaju, cvate prostrana livada, buja svježinom. Priključile … Настави са читањем “BAJKOVITA MILINA”
Razotkrilo cvijeće raskošnu ljepotu,
livadama lete šaroliki leptiri,
poj raspjevanih ptica daljinom se širi,
priroda ćuti Božju, očinsku dobrotu.
Upijaju oči nedosežnu divotu,
radoznalo sunce iza oblaka viri,
povjetarac blagi preko poljane piri,
pruža proljetna radost smisao životu.
Anđeli i vile zapjevali u koru,
boje duge horizontom se slijevaju,
cvate prostrana livada, buja svježinom.
Priključile se duše nebeskome zboru,
životne priče skladno pripovijedaju,
diše svijet protkan bajkovitom milinom.
Možda mi se samo učinilo danas da sam ti u masi prepoznao lice. Možda mi se samo slika iz prošlosti prikazala na tren na kraju ulice. Možda si se samo malo prošetala bezobrazno, drsko kroz sećanja moja. Možda si me na tren vratila u prošlost kako bi me zavela opet kosa tvoja. —————– Možda… … Настави са читањем “MOŽDA – Milovan Petrović”
Možda mi se samo
učinilo danas
da sam ti u masi
prepoznao lice.
Možda mi se samo
slika iz prošlosti
prikazala na tren
na kraju ulice.
Možda si se samo
malo prošetala
bezobrazno, drsko
kroz sećanja moja.
Možda si me na tren
vratila u prošlost
kako bi me zavela
opet kosa tvoja.
—————–
Možda…
…ali neka.
Ti znaš da te srce
još voli i čeka.
Milovan Petrović
Iznjedrili snovi melodiju krasnu, mamila je dušu kao mlada zora, razotkrila nebesa pojavu jasnu, ime djeve bijaše Eleonora. Krila je rijeka ljepoticu u snu, motrila me očima plavoga mora varnicama koje bujaju i gasnu među slapovima zlatnoga izvora. Nevinoj ljepoti duša se divila, u lucidnome snu jedva sam disao očaran nijansama živahnih boja. Čarobnim štapićem … Настави са читањем “MOJA PJESMA”
Iznjedrili snovi melodiju krasnu,
mamila je dušu kao mlada zora,
razotkrila nebesa pojavu jasnu,
ime djeve bijaše Eleonora.
Krila je rijeka ljepoticu u snu,
motrila me očima plavoga mora
varnicama koje bujaju i gasnu
među slapovima zlatnoga izvora.
Nevinoj ljepoti duša se divila,
u lucidnome snu jedva sam disao
očaran nijansama živahnih boja.
Čarobnim štapićem dozvala je vila
jutro blago u kojem sam zapisao
otkucajima srca – pjesma si moja.
Stihove pišem od najranijih dana, na njima se njišu oseke i plime, plovio sam lađom preko oceana, mijenjao na pramcu ljeta i zime. Prohujali su deseci imendana u kojima nisam proslavio ime, pišući marljivo iza stihobrana polako sam gradio kule od rime. Poezija jedri, srca ispunjava, okove nepravde u svijetu slama gnijezdeći se u oblacima … Настави са читањем “POEZIJA OSEKE I PLIME”
Stihove pišem od najranijih dana,
na njima se njišu oseke i plime,
plovio sam lađom preko oceana,
mijenjao na pramcu ljeta i zime.
Prohujali su deseci imendana
u kojima nisam proslavio ime,
pišući marljivo iza stihobrana
polako sam gradio kule od rime.
Poezija jedri, srca ispunjava,
okove nepravde u svijetu slama
gnijezdeći se u oblacima stiha.
Mislima teče rijeka Stihoslava,
plodove mudrosti širi obalama
gdje ih osluškuje tvoja duša tiha.
Obećao mnoge stvari sebi i drugima, neke od njih ne ispunih takva je sudbina. Trudio se i borio za svaku sitnicu, često puta dosezao bezdana ivicu. I sve tako trudeći se prolazilo vreme, na sebe sam preuzeo preveliko breme. Sad kada se trgoh malo: čemu obećanja? Čovek može u životu da voli i sanja. Trudeći … Настави са читањем “OBEĆAO MNOGE STVARI – Milovan Petrović”
Obećao mnoge stvari
sebi i drugima,
neke od njih ne ispunih
takva je sudbina.
Trudio se i borio
za svaku sitnicu,
često puta dosezao
bezdana ivicu.
I sve tako trudeći se
prolazilo vreme,
na sebe sam preuzeo
preveliko breme.
Sad kada se trgoh malo:
čemu obećanja?
Čovek može u životu
da voli i sanja.
Trudeći se eto tako
zaboravih sebe,
a trebao, istina je
jedino sam tebe.
Milovan Petrović
ШТА ДА НАПИШЕМ Шта да напишем? То што још увек дишем и што прелепој вечери се дивим? Што хоћу да живим и певам и смејем се и волим? Што за милост не молим иако ми врме к`о џелат прети? Што знам да ћу умрети и што знати неће нико да сам живео тек толико да … Настави са читањем “ШТА ДА НАПИШЕМ – Срећко Симић”
ШТА ДА НАПИШЕМ
Шта да напишем?
То што још увек дишем
и што прелепој вечери се дивим?
Што хоћу да живим
и певам
и смејем се
и волим?
Што за милост не молим
иако ми врме к`о џелат прети?
Што знам да ћу умрети
и што знати неће нико
да сам живео тек толико
да о снегу испевам песму?
Што сам хтео да одврнем чесму
из које ће речи разума потећи?
Што каних се рећи
истину
и само истину?
Што не веровах у судбину?
Што сањах,
и као поноћни јахач
од мисли недужне убирах харач
да себи сабљу скујем
да се од речи прејаке браним
и кроз стихове лакше путујем.
Smem li? – Sanja Petrović Svaki dan froncla sećanja šćućurena u cipeli zažulji me. Mašta kao kist u ruci prošlosti brzinom svetlosti oslikava budućnost. Pusta ulica deli mala dvorišta žuta od lišća. Uznemirili su je. Nevešto doziva maglu da skrije par koji svojim šapatima i poljubcima narušava tišinu. Prija mi Vaš … Настави са читањем “Pesme nedelje august 2016 bira – Lepa Simic”
Smem li? – Sanja Petrović
Svaki dan
froncla sećanja
šćućurena u cipeli
zažulji me.
Mašta
kao kist u ruci prošlosti
brzinom svetlosti
oslikava budućnost.
Pusta ulica
deli mala dvorišta
žuta od lišća.
Uznemirili su je.
Nevešto doziva maglu
da skrije par
koji svojim šapatima i poljubcima
narušava tišinu.
Prija mi Vaš miris
i topli dah.
Imam želju da Vam obojim
i ovaj i naredni dan i…
Smem li?
© – Sanja Petrović “
ДРВО ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић
У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда
упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне
шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију
остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара
© Драгољуб Дади Миладиновић
НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић
Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.
Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.
Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.
Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.
По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.
Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…
Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.
И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…
© Живота Трифуновић
NE VERUJ – Milovan Petrovic
Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.
Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.
Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.
Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.
Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.
Milovan Petrović
Iz pocetka, svasta mi se nesto pocinje iz pocetka. Sve je staro i izbledelo, samog se sebe zasitilo. Duge su posivele, isprane upornom vladavinom besmisla. Talasi su zanemeli; Plime i oseke odgegale su u hibernaciju. Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti. Pseto je meso gramzivo prozdralo, ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled … Настави са читањем “IZ POCETKA…”
Iz pocetka,
svasta mi se nesto pocinje iz pocetka.
Sve je staro i izbledelo,
samog se sebe zasitilo.
Duge su posivele,
isprane upornom vladavinom besmisla.
Talasi su zanemeli;
Plime i oseke odgegale su u hibernaciju.
Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti.
Pseto je meso gramzivo prozdralo,
ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled glodje,
kao sto vreme glodje nase dotrajale duse.
Pustinja,
svuda je oko nas.
A u nama zgariste snova.
Manicno razgrcem natalozenu garez
u potrazi za iskrom nade.
Negde, tek na dnu svekolike prljavstine,
doticem joj umornu zilu.
Napipavam bilo.
Damari su sve tisi.
Ona umire poslednja,
ali kada izdahne, svi nasi uzdasi
i svi nasi krici,
nece je moci vaskrsnuti…
Duga noći hoćeš skoro proći kada prođeš ti odnesi tminu, rujna zoro hoćeš skoro doći hoćeš li nam doneti vedrinu. Zraci sunca dal’ će ogrejati ove naše napaćene duše, da li ćemo ikad moći reći: “Ono loše, to bilo je juče”. Da li će se oblaci razići sunce dal’ će ponovo da sine, svoje zrake … Настави са читањем “DUGA NOĆI – Milovan Petrović”
Duga noći hoćeš skoro proći
kada prođeš ti odnesi tminu,
rujna zoro hoćeš skoro doći
hoćeš li nam doneti vedrinu.
Zraci sunca dal’ će ogrejati
ove naše napaćene duše,
da li ćemo ikad moći reći:
“Ono loše, to bilo je juče”.
Da li će se oblaci razići
sunce dal’ će ponovo da sine,
svoje zrake da li će prosuti
po poljima moje domovine.
Milovan Petrović