Категорија: Uncategorized

I naše bi, pa prođe
kao što će svačije biti,
kad cvetno proleće ostane za nama
ne vredi za njim žaliti.

I naše bi, pa prođe
jesen je na pragu sada,
proleće davno je prošlo naše
već prva magla pada.

I naše bi, pa prođe
pa čemu sve ovo sada,
s’ maglama jesen donosi tugu,
a za prolećem čežnja vlada.

I naše bi, pa prođe
gde ćemo mi to sada?
u jesen put nas vodi
a ti si za mene mlada.

I naše bi, pa prođe
sad venu ruže naše,
obrisi proleća ostaju daleko
žute nas boje plaše.

Milovan Petrović

Stade vetar i ne duva,
zbunjen je zar ne?
Duvao je već danima
sad srete tebe.

S’ divljenjem te vetar gleda,
ta tvoja lepota,
tu lepotu on ne vide
za svoga života.

Podrhtava al’ miruje
ne zna šta bi sada,
on mlad, snažan, severac je,
ti lepa i mlada.

Odvaži se da zaduva
i gle čuda tada,
zaćarlija oko tebe,
ti lepa i mlada.

Šta se desi s’ onom snagom
gle čudna li jada,
zar severac da ćarlija
ti lepa i mlada.

Od severca snažnog hladnog
posta lahor blagi,
zavede ga mlada deva
pa šta da se radi.

Milovan Petrović

Svaka zvijezda se potajno veseli,
uzavrelim plamom treperi u noći,
bez srodne duše život nije cijeli,
najmanja se pita kad će ljubav doći.

Stazama nebeskim zaneseno luta,
otkriva dubinu svemirskoga carstva,
u beskrajnoj noći nema pravog puta,
sakrila je magla stope čovječanstva.

Tajne života zvijezda putem spozna,
na raskrižju snova zasljepljuju boli,
trnovitim hodom ljubav se upozna.

Nadahnuta duša u snovilju moli,
putove sudbine čisto srce pozna,
nestrpljivo čeka tko iskreno voli.

Jecaji srca žene u noći
odavno ona je sama,
zamagljen pogled suzne su oči
oko nje po svuda tama.

Ne tako davno srećna je bila
volela noći je duge,
sada je tama guši i steže
umreti može od tuge.

Ljubav joj ode negde daleko
već dugo živi sama,
sećanja njena polako, lagano
prekriva starosti tama.

Slika je samo na njega seća,
prolaze sumorni dani,
žena i tuga u kući jednoj
i dalje žive sami.

Jednog će dana taj čovek doći,
kasno će biti za sve.
Žena ga više poznati neće
jer nije čovek sa slike.

Milovan Petrović

Pogovor o pesmi:

Pesmu sam napisao na osnovu istinitog događaja:

Sedamdesetih godina, igrom slučaja jedan Švedski mladi bračni par biva naprasno razdvojen. Naime jedna međunarodna humanitarna organizacija angažuje mladićevu kompaniju kako bi se priključila drugim kompanijama koje su već bile u Etiopiji i koje su tragale za tako neophodnom vodom.

Godine su prolazile, a mladić je premeštan sa jedne na drugu bušotinu.             Vremenom mu se gubi svaki trag, a njegova kompanija se posle nekoliko godina vraća u Švedsku, naravno bez njega. Njegova mlada žena ga i nasuprot najužasnijih priča o sudbini njenog voljenog i dalje čeka.

Godine prolaze, prolaze i decenije. Ženi je od voljenog ostala još samo slika, ali ga i dalje čeka. Čekajući tako završava u staračkom domu. Ona i njegova slika i takođe njena neizmerna ljubav prema voljenom čoveku koja je i dalje tera da ga čeka.          Senilnost polako uzima svoj danak, ali i dalje čuva njegovu sliku i čeka ga. Jednoga dana se na vratima staračkog doma pojavljuje starac koji kod osoblja doma traži upravo nju tvrdeći da je njen muž. Osoblje dovodi staricu koja na grudima grli staru sliku. Kada joj kazaše ko je on, ona ga pogleda, zatim pogleda sliku pa ponovo pridošlicu. Zatim staru sliku još čvršće privi na grudi i tiho reče; “Ne, to nije on” pa se lagano izgubi niz dugi hodnik.

Milovan Petrović

U dalekome gradu zavladala noć,
na ulicama nema zaspale raje,
razuzdana duša potajno se kaje,
mjesečina remeti gluhoj tami moć.

Sa šaputanjem noći ljubav je jača,
papiru predadoh osjećaje vrele,
ko ptice prema jugu misli se sele,
uzbuđeno srce k dragoj korača.

Jesenju idilu ljepotica diše,
mjesečina krasi biserje kolajne,
upoznati želim nježnog srca tajne.

Radoznali vjetar šapat noći njiše,
romantična duša piše verse sjajne,
živjet će za ljubav ove djeve bajne.

Kraljevstvo ljubavi savršenstvo pruža,
odbljesci nadahnuća tvore živote,
sazviježđe snova mirisna je ruža,
svilom se probijaju svemirske flote.

Grešnu radoznalost momak razoruža,
romantični moment mladenaštvo ote,
razbuktale strasti uzavrelo združa,
plamena mladenka cvate od ljepote.

Vjetrovi raznose osunčane želje,
u ganutom srcu nada obitava,
medenim rijekama teče veselje.

Kada zvjezdanu lađu donese java,
raduju djeca ponosne roditelje,
nebeskom Stvoritelju ostaje slava.

СВЕ ТО ВЕРОВАТНО ДОЂЕ С ГОДИНАМА

 

Све то вероватно дође с годинама
кад младост на врата срца закуца
стари евергрин
кад престанем отац да будем
када се у мени изнова роди син
и месец тихо зађе под кожу
и као у далекој арији
дође у нашу ложу
и све је као на почетку
кад на случајни додир задрхтиш
и уздах ти се несмотрено искраде
када у речима баладе

што се у поноћном програму са радија чује
пронађеш нас
У исти се час
откуцаји сата и сада чују
Ту си крај мене
и још те волим
ко брод  мирну луку
за тебе чврсто држи се сидро
и додир још дрхтај пронађе
у твоме уздаху
и наше гнездо чуваш к`о светиљку
у ноћи
к`о дете са срећним крајем бајку
а ја још у теби волим
најлепшу жену
вернога друга
и брижну мајку.

 

 

Gubiš se u tami sećanja mojih
vreme kao i uvek izbriše sve
sećam se samo očiju tvojih
sene prošlosti odnose te.

Gubiš se lagano u daljinu
ko magle jesenje uz obronke brega
i bela pahulja što nestaje lagano
na dlanu mome prolećnog snega.

Gubiš se, a ipak tu si u meni
ko rana što boli dok prošlost je soli
senka mi osta sećanje samo
sećam se jedino očiju tvojih.

Sećam se očiju, bol grudi steže
druga mi sećanja u maglu beže.

Milovan Petrović

Putuje nebesnik lunarnom tišinom,
budi odsjaj dubokog univerzuma,
koraci idu za maglenom prašinom,
nastaju vizije omamljenog uma.

Slike se vežu s kristalnom sudbinom,
posljedica praska tvori greške šuma,
mistični tonovi krstare prazninom,
sublimira duša kraj staroga druma.

Raskriliše nebesa vremenske dveri,
srebrne čipke povezuju portale,
svemir se širi po savršenoj mjeri.

Genijalci traže skrivene astrale,
večernja zvijezda okuplja zvijeri,
vukovi spremaju posljednji finale.

U snovima kažeš, voliš me sve više,
dođi pokraj mene, radujmo se opet,
napuknuto srce otkucava tiše,
čemerni život do temelja je proklet.

Poput crne mačke s devet života
izgubljena duša maglom opijena
ulicama pustim ko klupko se mota
nošena sudbinom tvrđom od kamena.

U ljubavi slijepoj iščezava lik,
pjesnička rima u sivoumlju sniva,
ništavilo guta razočarani krik.

Nježno poput kapi što u oku pliva
osvjetljavaj tminu kao svjetionik,
nosi me u srcu dokle god si živa.