Smem li? – Sanja Petrović
Svaki dan
froncla sećanja
šćućurena u cipeli
zažulji me.
Mašta
kao kist u ruci prošlosti
brzinom svetlosti
oslikava budućnost.
Pusta ulica
deli mala dvorišta
žuta od lišća.
Uznemirili su je.
Nevešto doziva maglu
da skrije par
koji svojim šapatima i poljubcima
narušava tišinu.
Prija mi Vaš miris
i topli dah.
Imam želju da Vam obojim
i ovaj i naredni dan i…
Smem li?
© – Sanja Petrović “
ДРВО ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић
У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда
упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне
шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију
остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара
© Драгољуб Дади Миладиновић
НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић
Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.
Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.
Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.
Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.
По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.
Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…
Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.
И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…
© Живота Трифуновић
NE VERUJ – Milovan Petrovic
Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.
Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.
Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.
Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.
Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.
Milovan Petrović
