Категорија: Uncategorized

 

Ne traži me u noćima
ne šapući moje ime
ja sam samo pesnik tuge
jer tužne su moje rime.

Ne poklanjaj srce svoje
čoveku što doći neće
jer ja lutam u snovima
tražeći bar malo sreće.

Ne čekaj me svakog dana
vozovi su davno stali
svoje karte prema sreći
odavno smo drugim dali.

Ne čekaj me jer to boli
donosim ti samo tugu
idi dalje ostavi me
pruži ruku kao drugu.

Ne nosi me u snovima
ostavi me neka patim
jer u bolu svom ću tebe
u svom stihu da pozlatim.

Milovan Petrović

Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.

Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.

Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.

Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.

Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.

Milovan Petrović

Kišne su jeseni naše
prošla su mnoga leta
dani su kraći i sivi
pa nas obuzme seta.

Sećanja naviru naglo
na naše prošle dane
vreme nas pregazi brzo
a molio sam ga da stane.

Sad žuto lišće svud je
opalo sa zelenih grana
jesenje nebo je tmurno
i svo je u szama.

I nebo plače za letom
tuguje i ono sa nama
proći će i ova jesen
sa jutrom u maglama.

Zatim će proći i zima
i njeni snegovi beli
proleće doći će rano
da nas ponovo veseli.

A leto ko svako leto
kada nam ponovo dođe
sunčano toplo i lepo
brzo će ko život da prođe.

Milovan Petrović

Poželeh da sam kamičak
negde na obali mora
pa da te onako bezobrazno bocnem
u nežna stopala tvoja.

Poželeh da sam stena
greben što viri iz mora
pa da se na njega nasučeš
kraj mene da budi te zora.

Poželeh da sam pena
na vrhu talasa tvoga
i da nas vetrovi nose daleko
iz ljudskog vidokruga.

Poželeh da sam ostrvo
na Tihom okeanu
i sve što želim imati na sebi
želim te imati samu.

Imam ja još mnogo želja.
Ma… ne treba baš biti proklet
kad mi se sve ove želje ostvare
ja ću te želeti opet.

Milovan Petrović

Molio sam ciganku gataru
da mi sreću pročita na dlanu
nasmeja se samo žena stara;
“Gatanje je sine samo šala.
Istina te povrediti neće,
sam si momče kovač svoje sreće.
Pred tobom je i čeka te tamo,
zašto želiš da je sad čitamo?
Samo pazi kad joj blizu priđeš
da je spaziš, da je ne obiđeš.
Pa po svetu da lutaš bez sreće,
druga sreća čekati te neće.
Kad je nađeš ti je onda pazi,
jer po sreći svojoj se ne gazi.
… Sada idi jer oboje znamo
da te sreća čeka negde tamo”.
Okretoh se napustih gataru
i pomislih, možda je u pravu.
Na svom putu ja pronađoh sreću,
koju nikad ostaviti neću.
Čuvaću je i voleti jako
jer pronaći sreću nije lako.

Milovan Petrović

 

Da Morava više ne žubori
i Jovana, Jovana ne voli
da vrbaci kraj nje se osuše
poželeše neke zlobne duše.

Morava se i dan danas vije
po poljima mile Šumadije,
pritoke joj sa strane žubore,
a Jovane svoje Jove vole.

Savijene od vrbaka grane
kroz vekove štitile Jovane,
na Moravi tako svaka grana
zaštitila jednoga Jovana.

Sada Jove Moravi se dive
uz Moravu i s’ Moravom žive,
šume tiho Moravski vrbaci
pesmu poje mnogi topoljaci.

Šumi lišće pokraj tri Morave
to topole Sveto Trojstvo slave,
slave Trojstvo i sve Srpsko slave
slave polja, žitnice Morave.

Napojila mnoga pokolenja
odhranila žitna polja njena,
sačuvali od zla nas vrbaci
hvala svemu i Moravi majci.

Milovan Petrović

САМО ОНА

Можда
после олује
дуга се долином сна простре
Можда чула се изоштре
кад кише низ олуке престану да теку
Можда се жена
у рано јутро врати човеку
и све му пороке опрости
Можда све радости овога света
бујицом крај мога узглавља похрле
Можда се успомене замрле
у самоћи поноћној пробуде
и врате ми драге људе
Можда ми суза нечија зафали
када у мој свет
топао и мали
тишина закуца
Можда
срце престане да снева нечије плаве очи
и у ничијој поНоћи да куца престане
Можда и света заувек нестане
и сваки стих о срећи са њим
Ал` једно сигурно знам
да и после апокалипсе
све док постоји васиона
у свакој звезди што негде сјаји
живеће једино она.

Nad gradom se tama spusti
usnilo je sve
samo jedno svetlo sija
možda zbog tebe.

Ulice su puste prazne
zaspali sanjari
samo jedno svetlo negde
gasi se i pali.

Ko to noćas svetlo pali
ne leže na vreme
čije srce mira nema
možda je zbog tebe.

Svetionik njegov prozor
u mračnoj je noći
on ne spava jer se nada
da ćeš opet doći.

Svetli prozor trepće svetlo
spavaju tramvaji
jedan čovek tebe čeka
iskra nade sjaji.

Sija iskra usred noći
nikad se ne gasi
zato dođi ženo njemu
dođi pa ga spasi.

Milovan Petrović

МОЈ НАПАЋЕНИ НАРОДЕ

Данас тужбалице место песме сричем
Док сећање слаже
Страшне слике, приче
Свака те реч шиба оштрим бичем
И оштрица зла твоје ране боде
Мој напаћени народе

Опет те туже
Опет ти прете
Опет те путеви у нове јаме воде
Док васељена мирно спава
Мој напаћени народе

И ако у пепео у згаришта претворише твоје прагове
Злочинци чак и не замећу трагове
Јер су нечији, њихови, њини
И нема опроста
И нема извини
Човече, комшија, роде
Иако си гинуо за њихове слободе
Мој напаћени народе

И никако данас
Да из срца ишчупам немир
Што залуд стихове пишем
Што каним се да окривим свемир
Што боли ме
Што тешко дишем
Док планетом овом бездушници броде
Јер ти си сам ко искра у ноћи
Што као угарак тиња
Мој напаћени народе
А знао си да пламен будеш
У борби за цео свет жива буктиња.

 

 

  Kud me moje misli nose
pitaju me ljudi često;
“Ti odavno nisi s’ nama
u mislima gde si nesto”.

Nestao sam to je tačno
sa mislima svojim plovim
svojoj zemlji svome kraju
kući koju tako volim.

Pitaju me šta to sanjam
u noćima svojim dugim
pa kad zora bela dođe
ja se tako teško budim.

Sanjam majku oca starog
žitna polja i utrine
sanjam žubor reke male
sanjam selo Ćukovine.

Sanjam školu na vrh sela
i zidove njene bele
sanjam Veru nasmejanu
i poljupce njene vrele.

Sanjam eto,… šta da kažem
u mislima svojim plovim
sanjam tako ne budim se
i sanjaću dok postojim.

Milovan Petrović