Категорија: Uncategorized

Ne hodaj oko mene s parolama

To što se sebi sviđaš

Dok kličeš narodu

U bestidnom naletu ambicije

Za slavom

 

Tek jedna je više reklama

Na bilbordu

Ovacije za tvoj ego

 

Za neku godinu ostaće lutke u školama

Obezglavljene nacije

S trakom preko usana

Da ćutke slušaju istoriju koja se nije dogodila

Dišu

Vole

Mrze po pravilima

 

Čelične ruke koja ih je sebi prilagodila

 

Ne maši rečima pred očima

Koje u tami oštrije gledaju

 

Za neku godinu pisaće tuđim jezicima

A da ni svoj još ne znaju

 

Takvi ne ginu u žarištu

Samo s odstojanja odslušaju vesti

Dok zure ka zgarištu svojih obećanja

Pod pepelom sasvim zgažene savesti

 

Na Crvenom trgu crveno sunce niklo je

Bdenje za davne heroje

Poslednje među živima

 

Ne uzimaj od moga naroda

Da bi ga prodao u bescenje

Kuća se drži na temelju

Čovek na stubovima tradicije

 

 

 

 

 

 

 

“Zemaljski dani teku”
posmatram ih kao rijeku…
dolje u blizini ušća,
gdje voda postaje gušća,
dal mogu poteći, stići,
u istu vodu još jednom ući…

Zalutam gde nije stala ljudska stopa

Postanem počasni gost u pećini

Poslednjeg Čoveka na planeti

Gde vise srebrni stalaktiti sa stropa

I svetli

Pramenje vatre na mesečini

 

Na prvi pogled znao je razlog prkosa

Kojim se otimam od predvidivosti svega

Što će biti

Na prvi pokret zašao u oblast mikrokosmosa

Gde nije niko pre njega

Učinile su mi se poznate

Niti što vezuju prirodu tog odnosa

 

Kad pomisliš da te čitaju oči koje te prate

A one nikad ne saznaju

Koliko večnosti traju

Minuti naših susreta

Kroz sve moje buduće živote

Čaj od ružinih latica

Purpurna lica u dvorani od leda

Dok polarna svetlost pleše kupolom atmosfere

Rekao je

Znaš,neki veruju u Njega

Ali neki imaju i poverenja u sve Njegove namere

Sve je uobličeno~ energija

I svaki oblik

Samo je refleksija jedne vizije

Optička varka koju biće

Po svojim željama materijalizuje

 

Ti si ronilac duše

Pa bereš sa njenog dna

Pronikle pupoljke poezije

Ispod leda

 

A ona je krilo za tvoje misli

Predah na kraju svakog lutanja

Nevešto crta ti osmeh

Ali ne odustaje od crtanja

 

Ona je vrh polomljene udice

Koji zabacuješ u krošnju trešnjevog drveta

A sve što ti padne na teme je

Kiša ružičastog lišća

Bez ploda

I bez cveta

 

Sve da ti nebo rastoči

Pa otvori sezonu lova na padalice

U svakoj astro puzavici tražićeš iste oči

Videti isto lice

 

Zato se spusti girlandom od pupoljka

Lotosovog cveća

Pa uzmi oblik prvog lahora s proleća

Spusti smrznuto zrno slatkoga voća

Na mesto potiljka

 

Nek puca koža od poljupca

I nek tetura bez sna zauvek

Ne zastaje

Opijen plimom nek zaluta

Do iste staze Mlečnog puta

Nad ovom pećinom

Gde u sudaru dve planete

Jedna postaje

 

 

Lako bih izašla na kraj sa krajem
I ljubavi i poezije pa i samog života
Sad kad sam te prebolela
Lako bih mogla dići ruke od sebe (i na sebe)
Zašto da ne
Zar vredi trajati bez (o)sećanja
Ili bar poetskog sna o bivšem bolu
Neosetljiva
Sve sam zaboravila
Čak i kako se izmišlja pesma
Odavno
Natežem s rečima i istinom
Da ne umem da pišem ako nije o tebi
Velim mesecu
I lako bih umrla noćas
Samo da ne rasipaš taj varljivi sjaj
Po praznom listu papira preda mnom
Treba to ispuniti (bar iluzijom da sam poeta)
I lagati
lagati
Kao pas ili pesnik
Do poslednjeg stiha i daha
Lajati na zvezde
Da sam živa i da opet mogu voleti nekog
Bar u pesmama
I da mogu umreti kad hoću
A ne moći
Ne moći
Više ništa

 

Jutros ti sretoh oči (sa brojem
Višim od šeststotinašezdeset)
Ne mogah od tebe okrenuti pogled
U njemu plovila si, u njemu budne su
Bile strune tvojih gora
Pogledaj me u oči, one te pitaju
Dok spavaš i drijemaju zlî
Umiješ li još makar snom dozvati
Miris šume, sjećanje na zvijezde
Настави са читањем “PRED KRLETKOM – Mirko Popović”

Pesnikinjo
Postoji li išta sjajnije i lepše
Od Venere na istočnom nebu
Kad umire noć da bi rodila dan