Категорија: Uncategorized

Ne tuguj lepa zvezdo
Ne jadikuj za Mesecom
U noći bez mesečine najlepše sijaš
Venus si i sama po sebi sjaj
Zenica u oku probuđene zore
I suzna kap na kapku pospanog sutona
Melanholična moja pesnikinjo
Ne plači nad onim što nije moguće
On nije svetlost sam po sebi
( tvoje mu pesme daju sjaj)
Niti je trajan
Kao ljubav ili kao ti

Nestalan
Obaspe te punoćom o nabreklom uštapu ljubavničke muškosti
Silan i svoj
Za nekoliko noći je splasnut na pola i obični i bračni njen
U senci Plave planete
Tanji se iz moćne punoće u nejak srp
Ne plači nad onim što ne možeš promeniti
Takav je raspored među maglinama mutnih ljubavi
Bliži njoj nego tebi uvek će joj se vraćati
Velika moja
Ako je za utehu
Bliža si Suncu od oboje

Ne tuguj i ne osuđuj uzalud
On nije slobodna zvezda kao ti
Satelit je
Sačekaj
Samo sačekaj da ponovo nabuja
Sama i svetla
Sa zorom nadanja u zenici
I suzom sumnje pod kapkom
Čekaj ga
Sve dok ne nastane Novo nebo
Sva vremena čekanja i tugovanja su tvoja
Čekaj

Да сам птица, да могу да летим,
Да се винем у плаве висине,
На кровове кућа бих да слетим.
Да истражим незнане даљине.

Да сам птица и да имам крила,
Летела бих небу под облаке,
Са звездама тад бих се дружила,
Загрлила месечеве зраке.

Да сам птица, могла бих да лебдим,
Да ме летњи ветар носи лако,
Али сам човек и земљом ходим –
Добро је док је и овако.

Ne
Ne putujem ja nigde noćas
Vidite da nemam prtljag
Ništa ne odnosim (kao što nisam ni donela)
Prosto
Učinilo mi se zgodno da ovo ovako naslovim
Zbog ideje o odloženom samoubistvu
Iz istoimene drame Judžina O’ Nila

Uzmimo da mi se sedi na ovom imaginarnom peronu
Zbog iluzije da nekog čekam
I ne povezujte me ni sa Karenjinom
Nemam nameru da se bacim pod voz
Da nameravam da se ubijem
Izabrala bih tiši i elegantniji način
Na kraju krajeva
Ne tiče vas se ni zašto pevušim izgubljena
Možda sam konačno umrla i sebi kao njemu
I pevam od olakšanja…

…Ili sam zamislila da sam Elektra
I radujem se
Što ću do jutra postati jedna od Vlašića
I kao zvezda repatica juriti nebom
Do mrtve tačke od koje vreme teče unazad
I ukrštaju se njegova i moja prošlost
Možda stignem voz koji sam propustila
Sudbina poezija ili neka druga izmišljotina
Možda priskoči u pomoć i odgovori me
Možda čak i odložim odlazak…

U svakom slučaju i da odlazim
Ovo je samo moje putovanje u noć
Bez vas vi moje razumne i lude misli
Vaše protiv i za nema nikakav uticaj noćas
Ostavite me samo da sačekam jutro
Da izbledim sa Vlašićima
i nestanem ili nastanem
Nad Zemljom i životima
Konačno ukrštenim
Ili raskrštenim

(pesma za komponovanje)

I senka ću tvoja biti
kada šetaš gradom sama
osmeh ću ti povratiti
i kada si u suzama.

Da te volim šta bi reklo
tvoje srce kad bi znalo
da li bi ti u grudima
od radosti zaigralo.

Sve bi dao da si moja
ulepšao naše sate
promenio i planetu
učinio sve bi zate.

Da ti senka verna budem
tvoja želja ovog trena
i kroz život da te pratim
kao verna tvoja sena.

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje. Ukoliko neko od kompozitora, ili pevača želi da otkupi autorska prava, može me kontaktirati na gmail adresu):

milovpetrovic@gmail.com

Moj si najduži poetski trenutak
U koji su stala sva moja čekanja
I sedam mojih psećih života
Toliko puta sam umirala zbog tvojih odlazaka
I oživljavala
Zbog tvojih cikličnih povrataka
A onda sam odlučila da zaustavim vreme
I prestala da brojim svoje pesničke smrti
Od kojih živimo i moja poezija i ja
U ciklusima
O pasjoj privrženosti

Prestala sam da brojim išta
Izlaske i zalaske sunca
Godišnja doba i lunarne kalendare
Pozaboravljala sam imena dana u nedelji
Ne postoje više te prazne subote ili srede
Samo Praznik Velikog Dana (kad mi u pesmu dođeš )
Dan kome sam dala tvoje ime
I uvek datum početni
Godine dve hiljade beskrajne
Sa kazaljkama
Postavljenim na nultu mene
U bezvremenu Poezije
U kojoj sam ti ljubav
I živa

Децембарске дуге ледене кише…
фијучу зраком као бичеви…
зубима шкрипе,
тешко се дише…

Чак и ону тиху чежњу топе…

Златне јесени утихну жар
У младом снијегу на души
твоје су стопе…
плетени траг, мени на дар…

Ето, да знам да постојиш…

Непочин пољем којим ходиш
сјенку ми као куче водиш
док ситне стопе на иглу бројиш…
пахуљама паперја исплети јој шал
смрзне ли она, нестаће жал…

Повратка ждрала да ли је било
кад му заборавом прокисне крило…
Од жара до жала сјећање
све тање, тање и тање…

Ја жарко желим свитање
за мене најфиније слово да одвојиш…
утопли ми сјенку, што се од ње бојиш…
усуђујем се да жудим и твој осмјех драг

а не само сан да постојиш.

Zvuk klavira,
glasnik tajnih nemira,
uvek čežnjivo impresionira.
Raspon nečijeg raskošnog glasa,
gore i šume zatalasa;
Kamerni orkestar,
usklađen, kao sunčev vetar,
lebdi, očaran kosmičkom širinom,
jedne violine,
ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …

Među Planetama putuju zvuci,
čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali jauci …
Dok programirana mašina,
buku imitira.
Menjao bih zvuk mašine,
njen sintetički kod,
kad nema klavira, moćnog glasa, violine,
bar za stari radio, simbol topline;
Ili slušao opijen,
poeziju noći i more  tišine …

A da sam ti supruga
Da li bih pisala pesme o tebi kao sada
I kakve bi bile
Lišene ove bolne želje da udišem tvoje izdahe
U istom stanu i gradu
Od ovih plitkih udaha na pola i na daljinu
Bole me pluća i gušim se
Od svih ovih velikih pesničkih reči o ljubavi
Kojim popunjavam praznine kad odeš
Kad odeš
Odeš
Uvek odeš …

Pitam se
Da li bih uopšte bila pesnikinja da sam ti supruga
Kakva li bih ti bila žena
(Koja te ne voli ovako strasno i bolno kao ja
ljubavnički i pesnički strašno
Kao nedostižnog supruga ili Boga)
Kad se nagomilaju navike i godine
Da li bih bila ravnodušna ( kao ona)
I gledala u tebe bez uzbuđenja ( kao u sebe)

Ne
I da si mi suprug
Videla bih te kako te vidim kao ljubavnika
I vidim sebe (ne kao nesrećnu pesnikinju)
Kako žurim da završim ručak za decu i tebe
( doći ćeš s posla između dva i četiri)
I samo zadrhtim kad otvoriš vrata
I sav mi se život u pogled slije
I damari sitno trepere
Munjevito
Od glave do pete te obljubim okom
i bezobrazno se protrljam o tebe
Dok čekam noćni sat da se osamimo
Među tvoje ruke da utonem
U postojanju u kom ne odlaziš
Ne odlaziš
I u kom ne pišem pesme…

…Jer
Sva proza između naših zidova
Bila bi najveća ljubavna pesma
Jedina
Koju ne mogu napisati
O tebi i meni…