A da sam ti supruga
Da li bih pisala pesme o tebi kao sada
I kakve bi bile
Lišene ove bolne želje da udišem tvoje izdahe
U istom stanu i gradu
Od ovih plitkih udaha na pola i na daljinu
Bole me pluća i gušim se
Od svih ovih velikih pesničkih reči o ljubavi
Kojim popunjavam praznine kad odeš
Kad odeš
Odeš
Uvek odeš …
Pitam se
Da li bih uopšte bila pesnikinja da sam ti supruga
Kakva li bih ti bila žena
(Koja te ne voli ovako strasno i bolno kao ja
ljubavnički i pesnički strašno
Kao nedostižnog supruga ili Boga)
Kad se nagomilaju navike i godine
Da li bih bila ravnodušna ( kao ona)
I gledala u tebe bez uzbuđenja ( kao u sebe)
Ne
I da si mi suprug
Videla bih te kako te vidim kao ljubavnika
I vidim sebe (ne kao nesrećnu pesnikinju)
Kako žurim da završim ručak za decu i tebe
( doći ćeš s posla između dva i četiri)
I samo zadrhtim kad otvoriš vrata
I sav mi se život u pogled slije
I damari sitno trepere
Munjevito
Od glave do pete te obljubim okom
i bezobrazno se protrljam o tebe
Dok čekam noćni sat da se osamimo
Među tvoje ruke da utonem
U postojanju u kom ne odlaziš
Ne odlaziš
I u kom ne pišem pesme…
…Jer
Sva proza između naših zidova
Bila bi najveća ljubavna pesma
Jedina
Koju ne mogu napisati
O tebi i meni…