Категорија: Uncategorized

Oči sjajne – Nenad Stojadinović

Tvojih očiju sjaj,je poput vetra. Ide u širinu. Poput zraka Sunca putuje daleko daleko i duboko. Tvojih očiju sjaj pogadja srce moje, te ga rani. Pa krvari, kap po kap. Do poslednje kapi. I kad krvi više nema, u njemu ostaće TVOJIH OČIJU SJAJ

Tvojih očiju sjaj,je poput vetra. Ide u širinu. Poput zraka Sunca putuje daleko daleko i duboko. Tvojih očiju sjaj pogadja srce moje, te ga rani. Pa krvari, kap po kap. Do poslednje kapi. I kad krvi više nema, u njemu ostaće TVOJIH OČIJU SJAJ

COOKIE

Duša mi je kaplja morske pene, razasuta nad obalama. U tamnim bespućima moje oči izgubljene; Nasmešim se odjednom a ne znam kako. Pogled mi se razbistri, preleti spokojno, polako po travi, zaustavi na cvetu , reci koja žubori . Zašto, to ne znam, pticu ugledam u zraku ? Dok zamišljeno posmatram reku, maštam o nama, … Настави са читањем “COOKIE”

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

“PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović

  Sve je to krasno To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost (Osma je godina već ovako) Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu” Ali meni nedostaje prosta stvarnost Možda sam i fetišista (Ili je neki drugi mentalni poremećaj) Ne mogu da se otrgnem Od opsesivnih slika prostora u … Настави са читањем ““PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović”

 
Sve je to krasno
To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom
Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost
(Osma je godina već ovako)
Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu”
Ali meni nedostaje prosta stvarnost
Možda sam i fetišista
(Ili je neki drugi mentalni poremećaj)
Ne mogu da se otrgnem
Od opsesivnih slika prostora u kom živiš (bez mene)
Trebaju mi trivijalnosti
Da me potvrde
Ako ti dugme na košulji prišijem
Ili ako usnama taknem rub čaše iz koje piješ
Sve sitnice iz tvoje svakodnevice
(Ovo je bolesno)
Neka su samo navike
(Pristajem)
Navika je jača od odluke
I samo je drugo ime za ljubav
 
Kažeš
Neuporedivo sam ti više od bliske navike
Kuneš se
Da sam ti ovako daleka stalna gladna misao
I da je to najveće između dvoje
Ali
Ja ne verujem mislima mnogo
Tri puta na dan
U stanju su da same sebe poreknu
I da se onog u šta se kunu odreknu
Tvoje najdublje JA mi treba
Vrednije od fetiša i postojanije od misli
Tvoja ljubav (neki to zovu duša)
U nju da mi je useliti se
Da se pohranim
Ili sahranim
Skupa sa tvojim fetišima:
Mojim pesmama
 

ONI – Dejan Ivanović

ONI (večita inspiracija) Oni su, ljudski otpad za recikliranje. Talog sociopolitičkog dna. Isplivali iz gustih pomrčina, pograničnih šuma i jazbina. Mašinerija, ogromnih praznih glava, širokih noseva. Bez prosvećenosti i skrupula. Nedostatak znanja iskazuju, ispuštanjem neartikulisanih glasova. Vrištanjem ispoljavaju, znake nemoći, bića nižih kompleksa. U susretu sa boljima. Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima. Uzele … Настави са читањем “ONI – Dejan Ivanović”

ONI
(večita inspiracija)

Oni su,
ljudski otpad za recikliranje.
Talog sociopolitičkog dna.
Isplivali iz gustih pomrčina,
pograničnih šuma i jazbina.

Mašinerija,
ogromnih praznih glava, širokih noseva.
Bez prosvećenosti i skrupula.
Nedostatak znanja iskazuju,
ispuštanjem neartikulisanih glasova.

Vrištanjem ispoljavaju,
znake nemoći, bića nižih kompleksa.
U susretu sa boljima.
Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti
potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima.

Uzele ih gazde,
negativnim principom u najam.
Selekcijom najgorih osobina.
Zato se spremno dokazuju dodvoravanjem,
pokazivanjem primitivnih nagona.

Etiketiraju,
prave strukture lažne moći.
oblici postojanja, bez integriteta
Izmišljaju spletke uz pomoć satelita,
kasnije igraju kako im oni sviraju.

Hvalisavost,
ničim potkrepljenu ne maskiraju;
Već upotpunjuju manjkom ljudskosti.
Jeftinim nepristojnim gafovima,
dokazuju potkupljivost i slabosti.

Postadosmo svi
žrtve morbidnih strašila;
Progres i avangarda nestaju,
pred primitivizmom uzmiču polako.
Pamet se odliva preko granica daleko.

ONI,
savitljivi gmizavci, kameleoni;
Bujaju kao korov, zagađuju ekosistem.
Uvek me najviše plašila,
kriza morala i duhovna nemaština .

Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic

Pred zoru me zednog prati zvezda s gorkog pojilista a u dusi sitni sati zazvekecu nigde nista Samo prazne ciste more uzdignute iznad tmine sto mi hladne telo pore ko nozevi od tisine Ogledam se u jutro muklo kisni covek oblak vuce nadamnom je vreme puklo i tisine silno huce Pa koracam tek da snujem … Настави са читањем “Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic”

Pred zoru me zednog prati
zvezda s gorkog pojilista
a u dusi sitni sati zazvekecu
nigde nista

Samo prazne ciste more
uzdignute iznad tmine
sto mi hladne telo pore
ko nozevi od tisine

Ogledam se u jutro muklo
kisni covek oblak vuce
nadamnom je vreme puklo
i tisine silno huce

Pa koracam tek da snujem
kako plava zvone zvona
i nebesku pesmu cujem
sto treperi od iskona

Ja za senkom grabim nemo
druga sena prati mene
pa se pitam dal sam skreno
vijajuci uspomene

Šapni mi ljubav

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina osluškujem treptaje tihog hujanja vasione… i pitam se da li tamo u zemlji svitanja, ptice još lakim lelujem poju? da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava? na bjelini papira suzom lavirana orhideja žive latice ljiljana zvone… duša mi sama šeta školjem priobalja… otežala … Настави са читањем “Šapni mi ljubav”

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
osluškujem treptaje tihog hujanja vasione…
i pitam se
da li tamo u zemlji svitanja,
ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana
zvone…
duša mi sama šeta školjem priobalja…
otežala od pitanja…
znam!

Ona voli…
ekscentričnost,
oči,
boje, vodu, veo…
flautu, delfine, dim, pokretne sjenke,
duge kiše,
ogledala,
miris papira od riže…
kavu, kaligrafiju, sladoled, krugove na vodi,
lavirinte krovova,
latice od ljiljana, leptire…
čaj od jasmina,
ljubičasto, tišinu, more, mostove,
noćno nebo, usamljenost…
mokre jesenje parkove, prvi snijeg,
dirljivost,
prazne tramvaje…
retro, ruke, snove, sumrak,
stare ključeve i fotografije…
ples, maglu, šešire,
cvijeće, cvijeće, cvijeće
refleksije
i odsjaje…

Toliko prefinjenosti i nježnosti
taj dragulj vazdušasti
zrači…
pramičak magle, sunčev miris,
neuhvatljiv tren,
unutrašnje lice svjetlosti
ona je…

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
pitam se…
da li tamo ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana…
duša mi sama šeta školjem priobalja…

U doba kad se Japan sav,  trešnjinog cvata radošću zapali
počinje
桜 sakura
iza očnih škura
mirisi davnog živi su postali
šapni mi ljubav
kao paperja puh
šapni taj mali vazdušasti duh
nježno…
božansko ime Natali!

Pitanja

  Pitanja Napravljen od praha dinosaura govorim prahom amonita kad mi dođe potonja ura da li će duh da mi beskrajem skita… da li je i on onaj lelujavi plamen… što ipak trne gasne… ne ostavljajući znamen? Hoće li sve moje žudnje strasne da ga oblikuju pa takav, ako opet bude poklonjen nekom budućem živom … Настави са читањем “Pitanja”

 

Pitanja

Napravljen od praha dinosaura
govorim prahom amonita
kad mi dođe potonja ura
da li će duh da mi beskrajem
skita…
da li je i on onaj lelujavi
plamen…
što ipak trne
gasne…
ne ostavljajući
znamen?

Hoće li sve moje žudnje strasne
da ga oblikuju
pa takav, ako opet bude poklonjen nekom budućem živom biću
neznajućem čiji san živi,
nastaviti da bolno teži nirvani i
ravnoteži…
bujajući možda tek, kao korov u
nekoj njivi?

Kolačić

Ooo kako si magnetična sva kolačić voću slična nujnobujna vragolasta obla čulna slutim sočna sva vrcava zračnooka nježnobludna slatkotočna… Želja moja dal je čudna… Taman da je uzaludna, sretnem li te poješću te stisnuću te srsnuću te oduprijet se baš ne mogu… Stignem li te lakonogu… Ooo, neka je slava Bogu!

Ooo kako si magnetična
sva kolačić
voću slična
nujnobujna
vragolasta obla čulna
slutim sočna
sva vrcava zračnooka
nježnobludna
slatkotočna…

Želja moja dal je čudna…
Taman da je uzaludna,
sretnem li te
poješću te
stisnuću te
srsnuću te
oduprijet se baš ne mogu…

Stignem li te lakonogu…

Ooo, neka je slava Bogu!

GOROBILjA – Nena Miljanović

Poezijom za gorobiljima I tragovima ljubavi među rečima Za lekom od usamljenosti Tražih stih za melem mislima O jednom među mnogima I nije se našla vlat među biljkama Ni čovek moj među ljudima A veče moje će već Evo Pri kraju dan Pri kraju ja Umorna Gasim se sa danom a da nisam ni gorela … Настави са читањем “GOROBILjA – Nena Miljanović”

Poezijom za gorobiljima
I tragovima ljubavi među rečima
Za lekom od usamljenosti
Tražih stih za melem mislima
O jednom među mnogima
I nije se našla vlat među biljkama
Ni čovek moj među ljudima
A veče moje će već
Evo
Pri kraju dan
Pri kraju ja
Umorna
Gasim se sa danom a da nisam ni gorela
Umornoj
Klone mi gorobilje u poemama
Ni kletve više ni molitve
Za pesmu bar
 
Hladnu
Tanušnom nadom
Taknu me poslednji poetski svetlosni snop
Poslednji ti
Tu si
U žaru stvaranja
Postajem sunca zalazećeg zrak
Poslednjom toplinom
Ničice
Padam po izdancima stihova o ljubavi
Među strofama
Ničem u slatki poetski raskovnik
 
Gorka
Raskivam javu koja mi briše snohvatice o tebi
Protiv bolnih buđenja
Lečim se otrovom kojim zamenjujem život
Poezijom
Sanjam
Da nisi
Samo
Moj
San

 

Mesečari

Mesec je kriv za sve.. Zaljubi se u smežurani mali život prve noći po dolasku na svet. Spusti mu nežno zlatne niti između obrva. Tu, na najmekšem mestu na telu, utisne žig. Hipnotiše zenice,pa u deteline prolistaju..Poljubi dlanove i stopala da u lijane izrastu kako bi večito stremile njegovim visinama. Oseća, dok raste, u sebi … Настави са читањем “Mesečari”

Mesec je kriv za sve.. Zaljubi se u smežurani mali život prve noći po dolasku na svet. Spusti mu nežno zlatne niti između obrva. Tu, na najmekšem mestu na telu, utisne žig.
Hipnotiše zenice,pa u deteline prolistaju..Poljubi dlanove i stopala da u lijane izrastu kako bi večito stremile njegovim visinama. Oseća, dok raste, u sebi nadiruću plimu zbog koje ne prestaje da luta.. Svetom senki bez ljudi za krilo je bliže ptici.
Presečeni na nekoliko celina, deca Meseca dišu kroz više dimenzija oprečnih svetova. Kroz kaleidoskop gorućih očiju cepaju gotovo lepu maglu i memlu ljudskih slabosti. Levitiraju na mestu iznad svakog zla, gde im je svet čudesno najbliži.
Tamo kuda su putovali ostaje topao vetar i zlatna prašina i laka buđenja onih koje su posetili…
Po neki mladež utisnut na telu i pokušaj da se dosetimo zbog čega smo tako srećni raširili trepavice izronivši iz duplog dna sna. Svileno.
Ćuti. I budi uz mene kad odem.