Категорија: Uncategorized

Bojom bola nebo
Bojom pretnje mesec
U meni
Crvena Luna di Chiaro
Rađa se i raste
Sa rubinski koturom nad horizontom
Raste strah
Javi se
Zvukom glasa razbij ga
Daj mi
Jučešnju reč za udah
Biću
Disaću
Gušim se pod crvenim mesecom
Rečju
Učini da bude srbrno zveckav i beo
Kao moja prva Bela pesma o tebi
Bč

Bojim se (sebe)
Tišina je
Crveno je
U panici
Gluva kao bivša ljubav
Čuću iz sebe pogrešne note
Pogrešnom ću po njima pesmu
Kajaću se
Kasno
Javi se

Uzdigni se u istinu

da premudre glase cujes

i u veri veru stvoris

od istine sve je zdano

kada stvaras istinujes !

27.01.2017.

 

Putuješ daleko, zelena smaragdna reko .
Za tobom ostaje gola pustoš nema, stigma i anatema;
Očarala si mnoge grehom, veselim gromkim smehom,
zavarala ih neistražena dubina tvoja i divota, reko, reko života …

Odakle tvoje obale strme – urezaše ih valovi što grme.
Skupljaš sitan pesak na dnu, prašinu dosadnu;
U mulju kojeg zraci sunca ne obasjavaju, duhovi obitavaju,
njihova večna staništa ispunjava samo pusta tama i ništa …

Ljude zanima od pamtiveka tajna koju nosi reka,
korita usnulog u gorskim nedrima, zmijolikim meandrima.
Usečenim u oštre stene, planine, niz koje se valjaju snežne lavine.
Šapat zvukova seni i duhova; Čiji zaspali daleki preci žive u dubokoj reci?

Požuri, putuj reko, da negde zagrliš more što je samo tvoje …
Nemaš mosta, pa žališ, u pećine neispitane zalaziš,
duž obale, vlažne, obrasle u korov i šipražje.
Samo ptica što kruži, preleti nekad na drugu stranu, oštrog šarenog oka;

Preplivali bismo rado preko, al’ si hladna, opasna i široka;
Senke što pomrače um šapatom, odvedu neoprezne sa sobom;
Vrtlozi, virovi, struje i talasi, začas se sklope iznad glava;
Nevične proguta gusta trava koja buja, obrasta i sputava …

Zelena reko, tajno i uteho, požuri bez nas, juri daleko …

Dejan Ivanović

Ko mi je ukrao pesmu
i tebi na poklon dao,
ko te je mojom rimom
k’o svojom obukao.

Ko te za ruku uze
kad ja sam trebao to,
ko te bez trunke stida
odvede pred matični sto.

Njemu ćeš rađati decu
uz moje pesme i rime,
a daćeš svome prvencu
pesnika jednog ime.

Zatim ćeš u noćima dugim
kada su hladne zime,
dok tiho klizi suza niz lice
šaptati sinovo ime.

Pesnik će tvoj negde daleko
i dalje pisati rime
i vešto u svome stihu
skrivati tvoje ime.

A kada njegov sat
jednom zauvek stane,
ostaće još mnoge pesme
o tebi nenapisane.

Milovan Petrović

Ljubavi moja o kako volim tvoj detinjasti osmeh,

I prodoran pogled kad me slusas kako pricam

Da mogu zaustavila bih vreme

I pricala, zauvek, samo za tebe

 

Volim da te gledam kad razmisljas, dok ti se pogled u daljini gubi

Te oči jesenje boje tamnog kestena,moja su slabost

Kad si me pogledao, kao da svet je stao

Taj pogled je moje srce ukrao

 

Volim nacin na koji prolazis rukom kroz kosu

tvoje lapsuse i prodoran smeh

Razgovore s’ tobom do jutra

I tvoj ostrouman pogled na svet

 

Ponekad nepromisljen, često naivan

Al srce daje bez limita

U ovu borbu za ljubav i sreću

Krenuo je on bez štita

Bilo je kao plavi dim

Što ostavlja repatica pod plamenom

Padalo kameno sa dna tvog pogleda 

Po  mom

 

I ko bi rekao da ću u njemu izgoreti

 

Bilo je kao buđenje

Na mestu gde nisam zaspala

Planeta znači lutalica

I ona nastavlja po svom

I kad to znači da na tom mestu bez nje ću

Ostati

…

Noćas sam sanjala

Dogorele baklje

Nepokorene revolucije

 

Modro nebo i mesečev srp

Zarastao u prolećna sazvežđa

Kako po meni 

kiša konfeta kaplje

 

I kako dolaziš

Slažeš da ne pušiš

I da si svemu dorastao

Pa sklanjaš ruke iza leđa

 

Plavi dim u tvom pogledu

Kako čitava stajem u njega

Osećam da opet sve je u redu

I da je ovo vredelo svega

 

Kako pucketaju vatrometi 

U čast pobeda 

Od nekud zvona su zvonila

 

Noćas sam sanjala

Da smo srećni

 

Jedna se zvezda odronila

 

 

Морске немани

Ваздух је врео, препун влаге,
заоденуо далеке, пусте архипелаге;
Прекрили су васцели широки предео,
ниски сиви облаци и вулкански пепео …

Помахнитале вирове праве полуделе струје,
монументалне вртлоге, баш надмоћне;
Жироскопи и компаси региструју невиђене олује,
вртоглави понор гута све што му се на путу нађе;

У далеким координатама нејасних контура,
губе се, нестају авиони и лађе;
Кроз висине тутње и брује,
громови и муње, звижде мукле небеске оргуље .

Нижу се апстрактни симболи и слике, болни сентименти,
контраверзна стремљења у уму, чулно надахнуће …
Једино се радују гладне морске немани,
весело круже око места несреће.

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…

(za 8.mart)

Ne poklanjaj mi ružu danas
Ako ti ruža nisam svaki dan
I kad te trnjem svađa bodem
I nisam ti nežna
Isti sam miris koji te jednom opio
I ti si meni snaga
I kad si nesiguran u sebe i slab
Verujem u tebe i tu sam
Svaki moj dan
Moj si Muškarac velikim slovom
I ne treba mi poseban datum da mi to budeš
Neka ne treba ni tebi
Nikad
Neka ti nisam kraljica od jedan dan kojoj se klanjaš
Neka sam ti uvek i samo Žena koju kuneš i voliš
Trnata i opojna bez koje ne možeš
I koja ne ume bez tebe
Tvoja
SVOJA

 

Pogledima
Pališ vatre po naježenoj koži
Od nožnih prstiju do vrha temena
Gorim
Do kosti
Prodiru ti plamičci zenica
Omekle
Ovijaju se oko tebe bedrene i šire karlične
U susret
Izvija se kičma u podatni luk
U požaru
Topi se poslednjeg stida led
U gustu kap
Sva sam stala
Kapljem ti
U mlazu
Tečeš mi
Peharnik
Do ruba
Nalij mi sobom crveni pehar bez dna
Prepuni
Ispiće
Kraljica
Sobarica
Žedna žena
Kralj si joj i sluga noćas u snu
Veličanstven i prost
Kao nekad
Dogoreo
Izgoreloj