Категорија: Uncategorized

Kad je čovek sasvim mlad,
proleću je nalik tad.
Vedar, hitar, nestašan
i k’o ptica raspevan,
kao sunce nasmejan,
k’o potočić raspričan.

Odrastao čovek
zlatnim letom zrači.
On je tada zreliji,
topliji i jači.

Jesen njemu oduzme
lepotu i snagu
i tek osta uspomena
na dob prošlu mladu.
Pogurena starost zlobno
ucrtava snažne bore,
koje ne bi izbrisalo
niti toplih suza more.

Al’ prođe i jesen
i nastupi zima.
Tad životu ovom dođe kraj.
Večni snovi u belini
čovekov su tada raj.

ON
Sretao sam razne žene.
Mnoge sam od njih poželeo,
Mnoge su želele mene,
Al’ mislima svojim uvek sam bio car;
Bio sam im gospodar.
A onda se iznenada ona pojavila
I sasvim me obezglavila.
Prirodna, spontana, nije se trudila,
A u meni je tako strasnu želju probudila.

ONA
Dal’ mi to srce strela ljubavi pogodi?
Ulete nenadano i ranu čežnje otvori,
Što vrućim žarom peče, a vatrom strasti gori.
Kako se oteti, kad mi godi?
Opija me neka slast, prelazi u strast.

ON
Njene vedre oči, njen topao glas i to lice milo…
Odjednom mi toplo, pa mi vruće bilo.
Zastade mi pred njom dah.
Nešto je čudesno iz te žene zračilo
I tako mi je mnogo značilo.

ONA
Dal’ su grešne il’ blažene misli moje?
Uzbuđenjem celo telo doje.
Šta da radim s njima, kad su kao plima,
Kad prijaju duši tako jako.
Odjednom mi sve je lepo, lako.
Dal’ sam samo živa ili ipak kriva
Usnama što dadoh da šapuću ime tvoje,
Što mislima slobodu sam dala,
Kad se slatko smeši lice moje,
Očima što sijaju kao dva kristala?

ON
Divna, čudesna ženo,
U meni napravi čudo.
Sva si mi čula opila.
Zaljubih se u tebe ludo.
Šta ću sad sa sobom, o moja tugo,
Ti nisi sama, ja nisam sam;
Mi nismo jedno za drugo.

ONA
Dal su grešne o tebi želje moje?
U našim životima drugi već postoje.
Što li te volim onako kako ne treba?
Kako se uvek zavoli onako kako boli?
Osećam da me razočaranje vreba.

ON
Duša mi izgubljeno luta
Bez nekog pravog puta.
Oteti se ovom uzaludno hoću,
Al’ mira meni nema ni danju ni noću.
Pobediti ljubav mislio sam da mogu,
Al’ svaki susret s njom
I svaki pogled njen
Obarao me s nogu.

ONA
Dokle to stremim, gde me vodi moja nada
U stvarnosti kakva nam je sada?
Šta li me to vuče k’ tebi tako snažno?
Kako znati dal’ je priviđenje lažno ta magična sila?
O kako si samo imao velikog stila
Da u pravo vreme uradiš pravu stvar,
Upališ u meni vatre plam, ostaviš u meni vreli žar.
Šta me to obuze, šta se to mota u mojim mislima,
Kad nada moja staklene noge ima?
Osećanje ovo dal’ me grehu vuče?
Dal’ je ipak samo kratko nadahnuće?
U zanosu svome to što vidim lepo,
Šta ako je mašta koja gleda slepo,
Koja čuda stvara, pa me vešto vara?
Opsednuta duša ne znajuć’ tumara.

ON
Bejah i grub i drzak,
Htedoh se odreći,
Od sebe htedoh pobeći
Al’ tako bol mi bivao još veći.
I ma koliko god sam se trudio,
Samo sam još više ludio.

ONA
Dal’ da ovo staje il’ da traje? – rađa se dilema
U kom pravcu vodi, budućnosti svetle nema?
Što li me još i savest moja sputava?
Kako mi ne da na sreću prava?
Obuzdati hoće misli moje, želje moje, strasti moje…,
Da me lude ne slude, da više ne postoje.
“Utabanim putem idi, idi pravcem dozvoljenim!
Šta će slasti, šta će strasti?
Kajat ćeš se, bit će muke,
Odreci se, peri ruke!
Dalje ne smeš, briši trag,
U tebe je uš’o vrag!”

ON
Da je toliko volim, dal’ je i ona shvatila,
Kad je od mene svoje oči krila?
Zašto mi sve prašta?
Zašto se nikad ne ljuti, razume me, ćuti…?
A meni se od toga razum više muti.
Da li to i ona mene voli,
Pa je isto što i mene boli?
Dal’uzalud uzdiše i želja njena
Što ne može biti moja žena?

ONA
Šta me briga,zar da me uvek ta savest peče
Kad životu kradem samo malo sreće!?
Osećanja moja što gode duši, dal’ će opet da uguši,
Da opuste moje grudi…?-
U meni se prkos budi.
Što da razum uvek kvari što san mi podari?

ON
Nesrećna ljubavi moja,
Dal’ sam nesrećna ljubav tvoja?

ONA
Kako da sakrijem da mi ne povrede, da mi ne ukradu
Ovaj divni doživljaj, ovu slatku nadu?
Duša mi se smeje, ruke sklope pa mole,
Usne kad šapuću ime tvoje, kažu mu da ga vole.
Šta li ću samo sa očima svojim, ne umeju tajnu da skrivaju?
Kako su presrećne, naivne, iskrene,
One će da me izdaju.

I opet je pred školom onaj mladić crni
čekao svoju devojku plavu;
da baš onu što se u klupi nestašno vrpoljila,
minute do kraja časa brojila,
a zvono nikako da zazvoni.
Šetkao je ispred škole.
Vreme mu se činilo sporim.
Čekao je nestrpljiv,zanesen,zaljubljen.
Čekao je svoju dragu.

A kad je zazvonilo zvono za kraj posljednjeg časa,
pogledom je lutao kroz gomilu đaka,tražeći nju.
A onda ju je spazio,kako mu nasmejana prilazi,
užurbanim korakom,veselim kretnjama,
licem obasjanim radošću.
Približili su se jedno drugom,
šapnuli nešto pogledima,
a onda pošli nekamo zajedno,
držeći se za ruke nerazdvojno.

Osmehnula sam se na to
i uzdahnula posle toga,
setivši se svojih želja
i svojih slatkih snova,
koji su nekima stvarnost,
a meni tako daleki.
Kako sam samo želela to isto,
a kako sam samo sama tada bila.
I nitko me nije čekao posle zadnjeg časa.
Sve jedno mi je bilo dal’ će da završi prije,
ili neku minutu kasnije.
Nitko me nije čekao,
nikome nisam žurila.
Sama sa svojim snovima i željama
gradila sam nadanja,
radovala se njima i tuđoj sreći
čekajući svoju.

Ogrešenje o ljubav su slova i reči
Moj
Tvoja
Okovi su to za oboje
Kao naprsle karike koje spajaju ali ne drže
Kidam ih
Jer voleti nije vezivati
I tkati mrežu sumnji oko tvojih nogu
Oko svih tvojih koraka i svake misli
Koje ne vode mome velikom JA

Ti kažeš da me voliš,
a ja te zavoleti ne mogu.
Ja volim drugog već dugo,
ali on ne voli mene.
I tužna sam ja
i tužan si ti.
A onaj treći,kog već dugo želim
srcem svim,
možda je nesrećan i on
jednako kao ja i ti.
Možda i on voli drugu,
a ona ne voli njega.
Ljubav se s nama igra
postajem svesna toga.

Stvarnost
nažalost
nije samo šareno cveće
ni bistri potoci
bajkovite iskre
romantika

već posvuda
čemer i tuga
viđena očima
živih pesnika
u dušama
skrušenih nesrećnika

Ponudila mu je netaknuti život
pod ispucalom zemljom,
presahlog rečnog korita;

Darovao joj je bronzani osmeh.
U tužnom hladu starih vrba,
željnih vode slanog jezera,

probudio se iz sna očaran.
Definisanom, blistavom aurom
sjaja sveća i gorkog plamena mača;

Zbunjen jasnom prolaznošću.
Raspoznavanjem estetike užasa.
Jedinstvenog oblika čistog ipostasa …

U ovoj ludoj preludoj glavi
boje su jedina muzika i stih…
tu još samo duša svaki tren isplavi
ojesenjen maglom, ljubljeni lik…

Uzdrhtala, ustreptala,
stojim pored telefona.
Zvat ću, pa ipak neću,
neću il’ hoću;
idem, pa opet odustajem
i vraćam ruku drhteću.

A onda odlučih slušalicu dići,
al’se pitah tada:
“Pa šta ću mu reći?
Kako da počnem i kako da svršim?
Tko da ga zove,šta da mu rečem?”

Da mu kažem:”Halo Hary,
zbog tebe se ovde jedno srce žari?”
Da mu šapnem da ga volim?
Ipak bolje ga ne zvati
kada ne znam što kazati.
A da samo ćutim i ne kažem ništa?
Ja ga moram zvati i glas njegov čuti.

Telefon već zvoni,a ja čekam,
uzdrhtala, ustreptala.
I zvoni još jednom i netko se javi.
Htedoh reći “Hary”,
al’ ne rekoh ništa,
samo ćuteh nemo.

A kad sam drugi put čula isti “halo”,
nežan halo,Haryev “halo”,
promucah samo drhtećim glasom:
Izvinite,ja kriv sam broj zvala,
a u tom času slušalica
samo što mi nije iz ruke pala.

poslednji list žut
na tankoj grani breze
ne da se vetru
poslednji stih o tebi
ne da te zaboravu