Категорија: Uncategorized

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Sa strahom i nadom osluškujem
Možda te vrate prevrtljivice…

…Lete kroz polusan te nilske laste
I krilima kidaju olovno moravsko nebo
Gle
Kroz proderane oblaka smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz procep jave i sna
I pada po meni paperje ptica
Krila mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u izlomljen polusan…

…I poluglas tvoj je tu
Šuštav i lak kao leptir ili opali list
Šapće mi ozbiljne velike zakletve
I smešne male golicavosti
Smejem se (pre)glasno u snu
I smeh kao grmljavina u glavi
Razbija plavu poluistinu sanjanog
U crvenu istinu buđenja…

…Crveni tanak mlaz curi
Niz san i mermernu butinu
Moja poslednja mesečnica ističe
Polužena sam sada ovako suva
Ostarela u snu
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne)povratnice u noći
I (ne) osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće
I ja sa njim…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt…

Još uvek dodir tvoj me budi
osmeh što krasi ti lice
još uvek moja si ljubav i muza
s pogledom sanjalice.

Još uvek dani počinju s tobom
i ništa teško mi nije
još mi se telom toplina širi
ko vino kad se pije.

Još mnogo toga u meni ima
što želim tebi dati
neka nas ljubav ova naša
večno kroz život prati.

© Milovan Petrović

Ne znam bože šta mi je,
ali nemam vremena više
da čekam momenat
da je vidim.

Nju čekam da vidim kao jutarnji zrak,
dok nju čekam,
dođe onaj prokleti mrak,
gde noću ulicama šetam.

Gde si dušo,
da te vide oči moje,
a kad te vidim,
ne znam gde sam,
izgubim se u tvoju raskošnu lepotu.

Dođi u zagrljaju mom,
da te ne dam nikom,
da ti okice gledam,
da ti obraze mazim,
i ljubav tvoju pazim.

“sve ima svoj kraj” izrekli su mudri
koji su naučili kako gubiti a ne umreti od tuge
ali ja sam pesnik i nisam mudra
i ne umem da ne umrem za sobom
jer šta bih u rumenu zoru na misao o sutonu
oplakujući tek rođen dan kao budućeg pokojnika
i sve što mi se desi sa tobom
bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

da sumnjam da ovo ćutanje nema kraj
i da ti ne čekam reč
zar bih kao mlada luda pevala o tebi
s lastama pod mlakim aprilskim nebom
sa svešću da je jesen i kiše
i prazna lastavičija gnezda
i moje opustelo i staro srce u njima

da verujem u ovaj kraj među nama
i da će gluva i slepa vremena još dugo
do kraja mudre mene
zar bih te pitala ovom poremećenom pesmom
Je li da nismo pomrli
je li da smo bili (i bićemo)
u dimenziji poema bez početka i kraja
reci i da ćemo biti i posle poslednjeg zalaska sunca
kad i poslednji par ptica polomi krila i padne
sa neba koje se zajedno s palim bogovim ruši
po mojim pesmam o nama
gde sam se sakrila od mudrosti
poremećena poznom ljubavlju
i poezijom

Sa hridi na morskoj obali,
gledam beskraj plavi što predamnom stoji
i hiljade tajni svoga sveta krije,
spokojan i miran kada vetra nije.
I dok mu sunce obilno rasipa svoj zlaćani sjaj,
k’o da je posuto mnoštvom bisera,
ono mu uzvraća svoj bleštavi odsjaj,
Plavetnom nebu sa mnogo žara,
lepotom se svojom udvara.
A nebo uzvraća plavetnilom nesebičnog darivanja.
Sa neba mu se smeše oblačići beli,penušavi, nestašni, veseli…
i zabavljaju ga igrom svog stalnog preoblikovanja.
Poseban dekor su galebovi što iznad njega lete,
i uz radosne krike pozdrava suncu, nebu, moru…
čas slete, čas uzlete.

Predivna igra pridodavanja lepote lepoti u žaru letnje topline.
Spajanje i stapanje u beskrajnu lepotu i harmoniju celine.
Opijena,omamljena uživam i u njegovom mirisnom dahu.
Čini mi se kao da mi nešto šapuće
dok lagano kotrlja kamenčiće u plićaku.
Žari mi telo toplina leta,
a dušu mi žari sva ova lepota.

Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.
Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću,
zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.

Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi
magijske igre duha, otvorenog prema svemu što postoji
zapljusne, pod zadremalom obrednom paučinom …

Izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti.
Iskreni šapat, mobilnost čulnih reči
u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.

Sve što kod sebe smatram vrednim.
Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka
i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja …

Možda naposletku, pod stresom ruševina
strogih uzglavlja, pokislih fenomena poslednjih želja ,
nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?

Okretah se odblesku zapamćenih rumenih osvita,
probuđenih u slepoći zalutalih stremljenja,
razorenih u plimi strasnog pakla.
Oćuteh odsjaje razabranih nada
šamarom prokletstva rasutih u pakleni pepeo.
Tresak,trzaj,treptaj,opaka smrt,
a živeti se još htelo.
Avetinjske asocijacije,čemu ste vi još tu?
Jauci iz mračne jame kupe vas ko strvina lešinare.
Sipate pakost,sotonski parate razboljenu psihu,
a onda je ukopate negde između neba i zemlje.
Pesma mi tumara po palubi zalutalog broda.
Okeani mojih misli trpe valove plime.
Krvare prolećna pamćenja osvajajući setom ućutali razum,
prelaman nad nepoznanicama ljudskih grehova.
Ali zakleti ponos se bori i tuži posrnuće,
našavši jedinog krivca u nemiloj igri slučaja.
Iskušenje ljudske nadmoćnosti pronašlo je kraj za kraj.
Mač je presekao napeto uže naivnosti.
Načela duhovne nepobedivosti već podsećaju na bajku;
arhaični napitak onima što sami sebe lažu.
Drhtaj prošlih nadanja opet ucenjuje za izdaju ponosa,
al’ vrata zaborava se teško otvaraju.
Moćni ih otvore migom prolazne sreće,
ali tada mrlje prošlosti kolaju.

Ali ja doista više nemam vremena
Ni za duge ni kratke pesme o ljubavi 
Sve kraći su mi i potezi perom i dani i dah
Sve ređe
Na brzinu ispišem tek poneki štur stih
Po sećanju na tebe i Monparnas
(Maštali smo da živimo tamo
Ne znam zašto baš tamo
Ali tako je slobodno i dobro zvučalo
Imati sunčanu mansardu i jedno drugo
Bez novca za cigarete i večeru
Voditi ljubav do iznemoglosti
Ludi ljubavnici
Daleko od obzira prema građanskom životu
I s prezirom prema smrtima)
Ali
Za stihom stvoren život sa tobom
Ja nemam više hrabrosti
Na domaku kraja
Ne želim više pesme o tebi
Ni tebe
Drugog nekog da mi je
Još jednom
Voleti
Ljubiti
Umreti

Posegnem da uberem voćku zrelu,
Al’ mi jedna pljuska ožari lice
I korak nazad me vrati.

Otpatih bol, pa kad presta,
Snaga me nova pokrene ka cilju,
Al’ opet isto, samo bol je jači,
Pojačan ranom sećanja na prvo.

A kad se i ta umiri bol
I treći put se osmelih hrabro
Da koraknem bliže ka zreloj voćki
I nazovem je svojom.

Ne prezah više ni od vrućeg bola,
Strastvena, gladna i u želji žudna.
Kad pljuske više ne bi.
Tek umesto nje,jedan glas se iz potaje javi,
Da mi korake zaustavi:

“Tvrdoglava glavo, što to želiš sebi?
Zašto si uporna tamo gde ne ide
I čemu srljaš tamo gde se brani?
Pa zašto uvek kad te pljusnem
Zatvoriš oči i ne vidiš ko je?
Što te tako hrabri,
Pa ne shvataš opomene moje?
Voćka je ta zrela, raskošna i slatka,
Ali pojedena gorak okus daje.
I zato bolje okreni joj leđa, otrpi glad,
Nego da osetiš i slast i gorko kajanje”.