Kad je čovek sasvim mlad,
proleću je nalik tad.
Vedar, hitar, nestašan
i k’o ptica raspevan,
kao sunce nasmejan,
k’o potočić raspričan.
Odrastao čovek
zlatnim letom zrači.
On je tada zreliji,
topliji i jači.
Jesen njemu oduzme
lepotu i snagu
i tek osta uspomena
na dob prošlu mladu.
Pogurena starost zlobno
ucrtava snažne bore,
koje ne bi izbrisalo
niti toplih suza more.
Al’ prođe i jesen
i nastupi zima.
Tad životu ovom dođe kraj.
Večni snovi u belini
čovekov su tada raj.
(Прочитано: 28 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.411 пута)