Категорија: Marina Adamović

TIŠINA — Marina Adamović

Dugo ćutim dugo dugo
dugo
a koliko treba semenu
da postane biljka?
a biljci da odluči
divlja il’ pitoma?

šta ako progovorim?
šta?
bodlje i noževi
skočiće na mene
– davno sam nikli
kron luzera
evo krvi
i kapi tišine

a ona?
nema nam splava
dakle
pesma se ne izgovara
ko će sa mnom ćutati?
mislim –
sa pločom od kamena?

Марина Адамовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Марина Адамовић – Ниш. Рођена 1962. године у Нишу. Студије француског језика је започела на Филолошком факултету у Београду, али је наставила студије права у родном граду. Поезију објављује у електронским и другим часописима и заједничким књигама. Објавила је штампане збирке песама “Curriculum vitae” и “Психоделија минијатуре” и неколико електронских књига кратких прича, мисли. Чланица је Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, члан и Удружења песника Србије и ЦГ, Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника “Неказано”, Хуманитарне фондације Буди хуман-Александар Шапић (Банка Доброчинства). Живи и ствара у Нишу.

Данас Вам представљамо Мaрину Адамовић песникињу из Ниша, чланицу Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, са чланском картом број 1. За сарадњу са Марином на сајту www.poezija.rs имамо у евиденцији да је почела од 6. фебруара 2010. године, (а почела је много пре) када је на сајту поставила прву песму САН и од тада до данас(27. 4.2020.) Марина је на нашем порталу објавила још 953 прилога, чланака, углавном поезије, али и своја друга књижевна дела. Наше дружење било је углавном виртуелно, на сајтовима, фејсбуку, поетским часописима и разноразним зборницима поезије. Али било је успешно јер је иза њега остао рад. Изузетак је био дружење на Грзи 17. 7.2010, које је било лепо и незаборавно! Уживајте!

Прочитајте Марининих 953 песме на Блогу ПоезијаСРБ
Настави са читањем “Марина Адамовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”

IGRAONICA – Marina Adamović

Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim ciframa. Medicinski tehničar je došao da poslovno saopšti njenoj majci kako je dobila devojčicu sitnu, ali zdravu. Majka je bila veoma osetljiva na nedovoljno poznate osobe i mesta boravišta. Zbunjeno je gledala u tog čoveka, zatim u zidove bolničke ćelije. Želela je svoje dete, ali nije znala kako i kada će ga videti.
Beba je ćutala među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita. Ostale su plakale kao dokaz da su žive, a ona se već tada plašila javnih dokazivanja.
Dočekala je trenutak zagrljaja majke, napućila usta, ali nije htela ni gram mleka da isisa. Bilo je dovoljno slušanje otkucaja srca uz koje je provela devet meseci.
Dani su tekli kao hrana i beba je rasla poput oblaka – od snage južnog vetra.
Nakon par meseci, zgrabio ju je veliki kašalj. Majka je mislila da će umreti. Sedela je kraj nje ne odlazeći ni do kupatila. Držala je šolju vode iz koje je malo pila (da se ne bi uspavala), a malo gurala tri prsta i brisala čelo čeda. Čedo nije umrlo.
Onako tiho i lagano, preživelo je okrutnu igru prirode.
Dešavalo se od tada da joj je život visio o koncu još nekoliko puta do polaska u školu. Tada je ojačala i pokušala da sa osmehom deli učionicu sa sličnom decom (iako je imala majčine gene – samo mi poznati i rođeni mogu čuvati leđa)
Međutim, pet godina pre njenog rođenja, čudnog dana pretamnog decembarskog jutra, došao je na svet njen voljeni brat. Majka je bila fizički ugrožena njegovim đavolskim probojem puta, ali, eto, najugroženiji oporavljaju se jačinom srčane volje. Dakle, u kući je imala još nekog svog.
Kako je napunila osam godina, on ju je zagrlio i predložio da se drugačije igraju.
(Da, bato, ja ne mogu bez rođenog.) Bata ju je stavio u krilo i počeo priču o lepim osećajima. Slušala je i kopala po glavi šta treba odgovarati.
„Idemo napolje da beremo cveće?“
„Ne, dušo, ne, možemo i ovde.“
Čekala je i dočekala. Bata joj je uvukao ruku ispod suknjice. Rekao je da se danas tako sva deca igraju. Pogledala je na vrata i htela da istrči, ali on se nasmejao: „stvarno, Sunce, to je divna igra…“

Настави са читањем “IGRAONICA – Marina Adamović”

TRINAEST… Marina Adamović

Probudila se kasno. Bio je petak, 13, godina 13. novog milenijuma. I šta? Pogled joj se zaustavio na satu – 13:13. Mirno je ustala, umila se, očešljala, lepo obukla, bacila pogled na stan i pala na krevet, pa zaplakala: „Ovo nije moj svet!“ Širom otvorenih očiju, dugo već, posmatrala je ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve razgleda sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja: „Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’ Vreme teče. a ne ističe nikakve opomene. Ono lagano ostavlja tragove na licu, kosi, pokretima, ali duša ostaje ravnodušna dok ne dođe do posebnog izazova. Činilo joj se da je tako dugo bila pod vodom i da ju je iznenadni hladni talas izbacio na površinu. Nije više raspoznavala svoj ni tuđe glasove. Nejasnom divljinom odjekivao je taj strujni udar. Nikada ga ranije nije osetila. Mutio je sve što je dolazilo sa strane. Reči ljudi ličile su joj na monstruozna bića koja žele da joj se zariju u srce i usmrte je. Zato je neprekidno, u sebi ili naglas, ponavljala izraze na jezicima kojih se jedva prisećala da bi im zavarala pristup. Vrata, nekada širom otvorena za svačiju dušu, zalupila su se treskom. Ali sitne pukotine na njima plašile su je. Nije mogla podneti da bilo šta prodre. Vrzmala su joj se po glavi čudesa, ali sve se svodilo na neizmernu želju da zaboravi već viđeno i opet zaspi. Ipak, brzim, usmerenim pokretom dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: “PRODAJEM NAMEŠTAJ “. Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali: “Ej, šta je to? “ “Ništa, prodajem…odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.. “ “Ma nije moguće! “ “Da, da…pričaćemo o tome drugi put…umorna sam. “ Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali. Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. “Da, i to sam JA.“ Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostao je samo PC, TV, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je: “Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je. Živeo 13! “ Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину


МОЈА БРАЋА
Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину по избору жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић  и Светлана Ђурђевић.
По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Марине Адамовић – ПОЕТО .

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam
da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo
sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo
vode više nije bilo

Samo
skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz
rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. – Марина Адамовић – УПАМТИ ДОБРО

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

UPAMTI DOBRO

Danima je
razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.

Moram priznati,
malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

© Marina Adamović

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs