Категорија: Marina Adamović

UMETNOST ČUĐENJA

Ne shvatam u čemu je razlika
između
biti i
ne.
Ne razumem,
sve je van granica poimanja.
Idem svetom koga ima u
opservaciji vlasitih stopa.
Takođe,
sama sam opisana
delom pulsiranja
jedinstveno-ličnog košmara.
Ako želim da se udaljim,
kako preneti da je to moja,
a ne namera
svetlosnih godina?
Ništa mi nije jasno,
sem lepote što se čudim
da nešto grli i
ne napušta
građu mog kostura.
Van tog je – tišina.

NE ZNAM ŠTA MI JE – Marina Adamović

Dan je polako prelazio u sumrak.
Sunčano vreme, prekrvao je kišovit oblak.
Ana je otvorila kišobran i plakala.
“Moja je mladost protekla prebrzo.”
Tuga se širila kao epidemija.
Zgaženog mrava, nosio je drugi.
Krvava noga psa, vukla se za njim umorna.
Čekala sam da se sve ovo završi i vidim svitanje sledećeg jutra.
Nije mi uspelo. I ja sam plakala.
Ana je bacila kišobran i skočila pod sedmi auto.

ČIKO!

 

Starci često izlaze u šetnju.
Zabavljaju se u parkovima.
Gledaju izloge
opisujući šta im se sviđa na
nekom proizvodu.
Šaljivo komentarišu generaciju suprotnog pola.
Obično ne nose sat.
Obazrivo prelaze ulicu.
Vraćaju se kući što kasnije jer je dom
susret sa sobom.
Svim ovim pokazuju koliko se plaše smrti.
Straha ne bi bilo kada bi se okrenuli
i zavirili u upitno,
mukom otvoreno
mlado oko koje bez stida
plače.
Čiko, pomozi!

POETSKA KRATKA PRIČA – ČUDO

Zamišljala je da je ptica.
Nije ništa zamišljala, letela je gradom i razgledala. Znate, ona je čudna vrsta ptica – ni selica, ni stanarica. A nije mogla ni da zamišlja. Kako bi se to ptičjim jezikom saopštilo?
Povremeno bi sletetala na žbunove svoje mladosti i ostavila pero.
Nije ga namerno ostavljala , samo je opadalo.
Ljudi bi bacili po pogled -dva i šapnuli “lepa ptičica”.
Zašto su to činili? Pa neko je ustrelio olinjalu pticu, ali je nije bacio..ne; bio je “prisatojan”. Iskopao je grob, napravio spomenik od ruža u procvatu i na trn okačio sliku ptice dok je još bila ptić.
Taj “neko” nije ni pretpostavljao da ptice ne umiru! Eno, gore, još se vide krila kako po oblacima ostavljaju nešto nalik na poeziju.
A ona… zamišlja da je živi pesnik… zaista čudno… zaista…
(a ko tvrdi da čuda nisu jedina moguča? Ko?)

ODANOST

Moj prijatelj ima prijatelja
koji se nikada ne odvaja od njega;
Zajedno pričaju,
zajedno ćute.
deli sa njim
bogatstvo i tajne.
Mesec mu je,
i Sunce, i vetar.
Ne zamera mu ništa,
niti ga povređuje.
To je doživljaj za
žive rane i krvoslap.
Jutros sam videla
kako je sišao sa njim
negde daleko,
tamo duboko
u cilj odanog prijateljstva
Grob

ODMOR

Krećem na odmor.
Molila sam za veće vozilo da bih sve muke i nevolje udobno smestila .
Ne mogu ih ostaviti nikome.
Navikle su da se ne odvajamo, tako lakše provodimo i noći, i dane.
Upoznale smo se kako su se rodile. Ljuljuškala bih jednu, pa drugu i osećala da im prija.
Sada, vezane smo tako čvrsto da se predstavljamo kao rođake.
Crtaju mi poruke po moždini kada se uspavam, pa i u snu ostajemo zajedno.
Poseban je razlog što ih i na letovanje vodim:
ako me talas proguta, moraću bilo kako da se izvučem jer će na obali plakati i dozivati me do beskraja!

SUSRET SA SMRĆU

Triput sam se videla sa tobom,
Sanjala sam gošću
U svili boje meda,
Kucnula si,
Ušla
I samo takla dušu
 
Srce je upamtilo – tvoje meke prste
Pretesno je u zagrljaju – koji iščekuješ
 
Svaki dan ima oči – boje tvoje pesme
Svaki dan
 
Znam da ćeš doći kad te zaboravim
Blagonaklono ti ostavljam poruke na staklu
Biću tiha
 
Sasvim tiha
Tiša od nevena u tvom vernom krilu
 
Život je tvoja drevna tvorevina

ONA

Kako se zoveš? Tišina je vladala ulicom. Molim te, reci mi makar prvo slovo, setiću se. I dalje ni glasa. Ona je pokušavala na sve načine da privuče pažnju na svoju zainteresovanost. Muk je vladao prostorom širim od ulice. Znam da smo se nekada družile. Da li je to bila osnovna? Srednja? Fakultet? Ne bih rekla da je posao. Nikada nisam radila. Reci bilo šta. Setiću se po boji glasa. Ova je delovala previše utučena i nije se ni moglo očekivati da će bilo šta reći. Ne znam šta bih drugo. Odlazim. Napustiću te. Ako osetiš potrebu da me nađeš, samo dođi ovde i izgovori moje ime. Ti njega sigurno znaš? Odmah ću se pojaviti. Nije mogla sprečiti par suza da joj skliznu na ruku i potvrde kako je oduvek bila tužna usamljenica koja je, nepoznatim jezikom, samo sa hartijom razgovarala. Brzo posle toga, i nju bi spalila zbog nejasnog odgovora.