Категорија: Marina Adamović

UNUTRAŠNJOST …. Marina Adamović

Neko je pokucao

neko je ušao

neko je prišao

kada bih znala ko…

(Tišina je šapat davnog sećanja)

neko je preskočio klisko pitanje

napuštajući par kvadrata

moga postojanja i

zalupio vratima

tako jako da se kuća

i dan-danas trese

Sada sam ubeđena da je greškom

otišô u moje glavno JA

ne bi li sa kućom,

istovremeno i ova druga

podrhtavala

BLEDA KRV —- Marina Adamović

Starac se nasmejao,
podigao prst do čela,
spustio ga,
razvukao usne

do
zapada.

Deca su ga videla.
Deca su se smejala.

Starac je pratio senku senke.
One su uzvraćale radosno.

Blagi pucanj,
bleda krv.

Jedno je dete pustilo bradu,
po čelu je dlakama pisalo:

“Živote, živote, i smrt ti se smeje,
čuješ li, gluvi ?”

Da.

SEĆANJE —– Marina Adamović

Sećah se dana kad sam se smejala
Sećah se noći kada sam spavala
Sećah se grada u kom sam živela
Jednog čoveka koga sam volela
Sećah se groblja i puta do rupe
Kad su svi stali, ja sam i dalje
Pamćenje sam izgubila
Izgubila glas uspomena
Sećam se samo
da su dva krsta pala
posekla me i
postala nevidljiva
kao ja

SUDBINA—— Marina Adamović

Pazila sam da ne zgazim mrava,
(zgazila sam)
Sela sam na kamen i razgledala
(zgaženoga)
Kako proći ovom stazom,
a ne ubijati stopalima ?
Nemoguće. Ne.
Sedeću gde sedim,
moliti za oproštaj
i pokopati uz ritual
Kada padne noć,
ja cu pasti od umora,
a sutra,
moliti se bogu mrava
za sve brze u ranama,žilama,
(otrujte me, ugušite!)
i hiljade pogaženih mojim mrtvim plećima
(nije sve u stopalima!)
Hej, bog se već smeje glasno
“Tako nam je suđeno,
izjavljujem,
eto,
eto, tako”

BIT —- Marina Adamović

To što me je bolela glava,
što sam slomila prst tražeći
maramice u mrklom mraku,
što su najavili rat u susednoj zemlji,
što je izgorela fabrika za izradu
automobilskih guma,
što je struje bilo u sasvim
desetoj zgradi,
što nemam snage da izgovorim
nijednu reč,
nisam registrovala.
.
Ove noći, dete spava mirno.