TRINAEST… Marina Adamović

Probudila se kasno. Bio je petak, 13, godina 13. novog milenijuma. I šta? Pogled joj se zaustavio na satu – 13:13. Mirno je ustala, umila se, očešljala, lepo obukla, bacila pogled na stan i pala na krevet, pa zaplakala: „Ovo nije moj svet!“ Širom otvorenih očiju, dugo već, posmatrala je ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve razgleda sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja: „Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’ Vreme teče. a ne ističe nikakve opomene. Ono lagano ostavlja tragove na licu, kosi, pokretima, ali duša ostaje ravnodušna dok ne dođe do posebnog izazova. Činilo joj se da je tako dugo bila pod vodom i da ju je iznenadni hladni talas izbacio na površinu. Nije više raspoznavala svoj ni tuđe glasove. Nejasnom divljinom odjekivao je taj strujni udar. Nikada ga ranije nije osetila. Mutio je sve što je dolazilo sa strane. Reči ljudi ličile su joj na monstruozna bića koja žele da joj se zariju u srce i usmrte je. Zato je neprekidno, u sebi ili naglas, ponavljala izraze na jezicima kojih se jedva prisećala da bi im zavarala pristup. Vrata, nekada širom otvorena za svačiju dušu, zalupila su se treskom. Ali sitne pukotine na njima plašile su je. Nije mogla podneti da bilo šta prodre. Vrzmala su joj se po glavi čudesa, ali sve se svodilo na neizmernu želju da zaboravi već viđeno i opet zaspi. Ipak, brzim, usmerenim pokretom dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: “PRODAJEM NAMEŠTAJ “. Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali: “Ej, šta je to? “ “Ništa, prodajem…odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.. “ “Ma nije moguće! “ “Da, da…pričaćemo o tome drugi put…umorna sam. “ Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali. Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. “Da, i to sam JA.“ Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostao je samo PC, TV, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je: “Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je. Živeo 13! “ Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.
Sledeće jutro svanulo je osunčano, mirisno, očasravajuće. Duboko je disala osećajući da joj ništa ne smeta. Pogledom je prelazila preko zidova: “Ovde će biti trava, ovde cvet, ovde drvo, oblak… “ Neko je zazvonio. “Ko je? “ “ Srećo, zdravo.. “, pojavio se stari komšija, “da te pitam nešto: prodaješ li i kuću? “ “A, nee… još ne. Mnogi su me već pitali, ali ne mogu… “, slagala je. U stvari, nigde nije ona putovala. Pokušavala je samo da ostvari svoj dugogodišnji, nesvesno odnegovan san da živi u praznoj kući sa samo nekoliko neophodnih stvari. U životu je izgubila mnogo: ljubav, posao, poštovanje…Pomislila je: “Ako mi se nešto desi, na ovaj ili onaj način, neka to bude u svetu koji sam sama sebi stvorila i u kome se osećam kao u majčinoj utrobi “. Tačno je da su samo neinformisana deca i čisti umetnici prava bića. Ostali postaju pošteni, pametni, inicijatori, ali, svesno ili nesvesno, oni su zli, pohotni, egoisti, gramzivi…Kako je formirao prvu zajednicu, čovek je istupio iz toka evolucije. Tvorac se poigrao na kraju svog dela. „Čula su čista i nevina kad ih ja ne opterećujem nasiljem misli ili želja, oslobađala su i mene i vraćala me u mir, u neko daleko vrijeme koje možda nije ni postojalo, toliko je lepo i čisto da ne vjerujem u njegovo bivše postojanje, iako ga sjećanje nosi. Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo…“ [*] Uobičajeni zamor posle tako radnog dana, upozoravao je: “Požuri! “ Otrčala je do prve farbare, kupila nekoliko boja i krenula sa izazovnim radom. Za dva dana, sobe su ličile na osunčane borove šume koje nadleću čudesne ptice. “Lepo je! Divno! Verovatno je istu ovu potrebu imao pećinski čovek! “ Mirno je zaspala. Sanjala je da se nalazi u svemiru (ništa čudno, tako se i na javi osećala), da posmatra neverovatne hemijske procese na Suncu. Odjednom, odjeknulo je zvono. Učinilo joj se da je to onaj monstrum sa druge planete! Protrljala je oči da još jednom pogleda kroz staklo svog kosmičkog broda. ’’ Da, napali su me!’’, vrisnula je… još jednom i još… Tog 23. u nedelju, dobri stari komšija brzo je obio vrata, pozvao Hitnu pomoć i, injekcijom umireni kosmonaut, završio je u sobi broj 13, utvarama prepune ludnice. O njoj se pričalo i došaptavalo. Ti, koji su je bolje poznavali, dogovarali su se kada će je posetiti. Nije red da ostane sama. Ko zna šta se desilo pa je dospela do Klinike za nervne bolesti. Odlučili su da joj kupe najlepše cveće i odaberu umirujuću knjigu. Odluka je doneta: grupno će otići sledećeg vikenda. Jesu, otišli su, ali čudima nema kraja. Specijalista odeljenja primio ih je ljubazno. Na pitanje kako je ona, čovek se zbunio. „Na koga mislite?“ Komšije su skočile paničnije. „Na našu Ljubicu. Primljena je 23!“ Ovaj se uhvatio za glavu misleći da su mu stigli neki raniji pacijenti. „Ne, gospodo, takve osobe ovde nema.. pogrešili ste..“ „Kako??? Mi smo je ispratili!“ „Moguće, ali ko zna na kojoj je Klinici završila.“ „Hajdemo do sobe broj 13. Pokazaćemo Vam na koga mislimo.“ Šta će jadnik, pristao je. Otvorili su vrata, podigli prste da pokažu, a onda… nastupi sveopšti tajac-ni tog kreveta, ni Ljubice nije bilo. Prišli su bliže. Ne. Neka nepoznata lica gledala su plačnim očima. Najstariji sused je izgovorio čuveno: „Ko je ovde lud, a ko..“ Tada je primetio pod jastukom jedne pacijentkinje papir sa delom teksta ispisanog rukopisom njegove komšinice. „Izvinite, da li je ovaj list Vaš?“ „Koji list?“ „Ispod.“ Ona se pomerila, podigla jastuk, odgovorila: „Ne, nisam ga ni primetila“ „Dajte mi, molim Vas.“ Dala je, a on je ispravio zgužvani papir , počeo da plače i čita naglas: Ponavljam reči i Osmeh, Ponavljam Svoje ime. Nešto tek nazirem tiho Kô – kreni, dođi, pa tu smo….. Jedna, oh, suza mi kliznu Šaljući pozdrav tišini… osećam nisam još budna… odgovor šaljem PRAZNINI biografija – Ljubica M. rođena kao kontrakulturalni pisac kome se gubi trag u opštoj kulturi. Anamneza: povraćaj svesti 13. avgusta, bez temperature, bez gušenja, bez kašlja, pritiska, bez apetita, molrenja, bez otoka, utnulosti… bez ičega, samo, utvrđeno je da je lečena od poezije. „Doktore? Šta je ovo?“ „Gospodine, izvinite…ne znam šta bih Vam i kako objasnio, ali ovo je LUDNICA „PETAK 13“, a ja ću se ovog trena ubiti !

 

 

16 ПУТА ПРОЧИТАНО

Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae" i "Psihodelija minijature" i nekoliko elektronskih knjiga kratkih priča, misli. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Budi human-Aleksandar Šapić ( Banka Dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

2 мишљења на „TRINAEST… Marina Adamović“

  1. Please wait...

    https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif Odlično pišeš! Pozdrav…

    1. Please wait...

      Hvala, Ljubodraže!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif