Једна књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” – две песникиње: Јасмина Димитријевић и Даница Димитријевић-Петровић

ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА

Сви по некада добијемо инспирацију.
Дође време када нам се пише.
Тако се и рађају све наше песме.
Неке мало боље, неке мало више.

Свима се по некад јави клик у глави.
Кад добије жељу да почне да ствара.
Па и ако песма није тако добра.
То не треба никада да те разочара.

Свака песма има свога читаоца.
Једноме се једна свиђа, другом нека друга.
Омиљена песма некоме је лоша.
Немој да те зато обузима туга.

Моје песме настају у првом трамвају.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.
Нека одмах засија у светлости дана.
Неке се не роде јер их одмах бришем.

У трамвају путници док по мало дремају.
Мени се у глави идеје родиле.
Оловку у руке па све брже пишем.
Песме из трамваја тако су настале.

© Јасмина Димитријевић

ЗАЈЕДНО

Са нама кроз дане
Са нама кроз ноћи
Делимо осмех људима
Јер једном ће и то проћи.

Кроз тугу и смех
Сузе и срећу
Не остављамо нашу
Породицу највећу.

Јер сви смо ми људи
Води нас срце јунака
А имамо породице
Које се боје мрака.

Уместо светла
Свећа тиња
У загрљају свом
Мама држи ћерку и сина.

Не брините децо
Постоје добри људи
Све док су уз нас
Наша нада се не губи.

С љубављу и вером
Молим све вас
Помозимо овим људима
Јер они верују у нас.

© Даница Димитријевић-Петровић


Трамвај жеља поетске душе илити ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА
– Љубодраг Обрадовић


Како настају песме? Омиљено питање свих новинара, кад узимају интервју од песника, било да је познат, било да је тек закорачио на сањани пут славе, је: Кад пишете песме? Које је доба дана или ноћи, најбоље за Вас? И на ком месту пишете најбоље песме? Настави са читањем “Једна књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” – две песникиње: Јасмина Димитријевић и Даница Димитријевић-Петровић”

Новогодишњи плес – Јасмина Димитријевић

 
Новогодишњи плес

Немоћно је гледала у орман, где се сем пар бедних комада гардеробе, ништа није налазило. Вечерас је прослава Нове године у школи. Знала је да ће се све њене другарице срeдити најбоље што могу за ту ноћ. Она није имала шта да обуче. Једва је нешто успевала да нађе и за школу. Фармерице су биле истањене на кoлeнима, а мајице и џемпери су од честог прања изгубили боју. Имала је само једну хаљину, која јој је већ била тако мала, да је било стид да је више обуче.
 
Стала је крај огледала и посматрала свој лик. Била је најлепша од свих девојака у школи. Имала је шеснаест година, али упорност и понос много старије особе. Иако је на себи носила ту бедну  одећу, ходала је високо подигнуте главе, као да носи најскупљу гардеробу. Поред лепоте, красила је и интелигенција, на коју су скоро сви били љубоморни. Нису знали колко је та девојка била несрећна. Колко је ноћи провела плачући и питајући се зашто је судбина тако окрутна према њој и њеној мајци. Отац их је оставио, а мајка је надничила да би одхранила њу и њену сестру.
 
Док је гледала празан ормар, сетила се оца. Обожавала га је и сада, иако им се више никада није јавио. На дну ормара чувала је његову војничку униформу као једину успомену на њега.
  
Да. То је решење. Обући ће баш ту униформу вечерас! Али, да ли ће се то њему свидети? Са тугом је помислила на свог дечка. Био је две године старији од ње. Син богатих родитеља. Дечко ког би свака девојка пожелела. А он је вoлeо њу. Све цуре су јој завиделе када би је виделе са њим на његовом мотору. Није му сметало што је сиромашна. Да ли ће му вечерас сметати њено војничко одело?
  
Одлучним корацима, одважног војника ушла је у салу. Обула је само своје чизме, јер су војничке цокуле биле превелике за њена стопала. Сала је била препуна лепо одевених девојака и младића. Хаљине, пуне циркона и шљокица шљаштеле су на јаком светлу неонки. Професори нису дозвољавали да сала буде слабо осветљена.
 
Када су је приметили одједном су сви стали. Музика је стала. Почели су да се дошаптавају и смејуље гледајући њено војничко одело. Стајала је високо подигнуте главе. Видела је да јој се приближава.

– Драга, тако си лепа! Дођи да плешемо.

Са поносом је ухватио за руку и одвео на подијум за плес.

*********
Настави са читањем “Новогодишњи плес – Јасмина Димитријевић”

ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ – Јасмина Димитријевић

 

ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ

У сваки стих уткала сам душу
И део срца што после тебе оста
Од сваке сузе набујала је река
Која нема бране нема ни моста.

У сваки стих унела сам себе
Љуштуру празну што после љубави оста
Напуштено гнездо на највишој грани
У коме нема ни птића ни госта.

У сваки стих уплела сам бисер
Шкољка празна остала је на дну мора
Росу сам крала са латица ружа
Журећи док их не осуши зора.

У сваки стих уткала сам тебе
Тугованка да ме на љубав сети
У сваком стиху зовем име твоје
Жалим што ме ниси знао искрено вoлeти.

Настави са читањем “ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ – Јасмина Димитријевић”

УЛИЧНИ СВИРАЧ – Јасмина Димитријевић

УЛИЧНИ СВИРАЧ

Улицом пролази много људи
Галама и гужва је све јача
Од велике ларме нико не чује
Тужну песму уличног свирача.

Пребира лагано на старој гитари
На којој фали неколико жица
Дрхтавим гласом пева баладу
Туга се чита са његовог лица.

Не смета му велика галама
Као да је сам на свету тако  пева
Не брине га ни празна капа испред њега
О лепшем животу као да снева.

Погледа упртог негде у даљину
Са сетом се сећа кад је био млад
Испуњен и срећан у дому свом
Оста само гитара и непресушна глад.

Настави са читањем “УЛИЧНИ СВИРАЧ – Јасмина Димитријевић”

ПУСТИ МЕ ВЕЧЕРАС – Јасмина Димитријевић

 

ПУСТИ МЕ ВЕЧЕРАС

Пусти ме само још вечерас
Да некако вратим прохујале дане
Пусти ме само још вечерас
Себи сама да видам ране.

Пусти ме само још вечерас
Да у вину убијам тугу
Пусти ме само још вечерас
Да заборавим да воли другу.

Пусти ме само још вечерас
У црној ноћи сама да седим
Пусти ме само још вечерас
Да име му зовем уснама бледим.

Пусти ме само још вечерас
Да лутам пределима бола
Пусти ме само још вечерас
Сутра ћу заувек бити твоја.

Настави са читањем “ПУСТИ МЕ ВЕЧЕРАС – Јасмина Димитријевић”

МАЛИ ПРОСЈАК – Јасмина Димитријевић


МАЛИ ПРОСЈАК


Немој да гледаш у моје лице
Иако просим поноса имам
Зла ме судбина од малих ногу
Тера да вашу милост примам.

Немој да ми гледаш прљави образ
У грудима ми чисто срце куца
Нећу да крадем да преживим
Мада ми у стомаку од глади пуца.

Не питај за године моје
Што ме малог натерало да просим
Себе често у самоћи питам
Да ли клетве на души носим?

Зашто сам сам на овом свету
Зашто немам ни сестре ни брата
Зашто су ме оставили родитељи моји
Зашто никог немам да ми отвори врата?

Не гледај у мени малог просјака
Дај ми ако имаш корицу хлеба
Реци ми неку топлу реч
Не тражим много, ситница ми треба.

Настави са читањем “МАЛИ ПРОСЈАК – Јасмина Димитријевић”

ЧЕРГА – Јасмина Димитријевић

ЧЕРГА

Месец се стидљиво појавио иза облака
Над великом пољаном спушта се вече
Чује се љутито рзање коња
Даире у ритму звече ли звече.

Пољана се шарени од јефтиног цица
Босе ноге весело поскакују у трави
Звонки смех се чује веома далеко
Јер циганска черга свако вече слави.

Ни куће ни дома немају они
Где им се свиди ту шатор направе
Разлог им не треба да буду срећни
Ако су данас сити то увече славе.

Уз звуке даира и веселог смеха
Циганска песма сетна ко душа
Даље мало виолина цвили
Хоће ли гудало нејака рука да слуша?

Док свира гледа омладину младу
Која не зна како љубав боли
Он тугује и никада прежалити неће
Што бела жена њега не воли.

Зар боја коже да препрека буде
Срце његово воли много јаче
Сиромах јесте али богате душе
Уз виолину тужан јеца и плаче.

Музика и песма дуго се оре
И ако се давно спустило вече
Старом Циги на гудало клонула глава
А жице на виолини и даље цвиле и јече.

Настави са читањем “ЧЕРГА – Јасмина Димитријевић”

Наше две чланице Јасмина Димитријевић и Марија Најтхефер Попов представљају српско песништво у Египту


Данас сам добио од Јасмине Димитријевић следећи допис и част ми је да га објавим на нашем сајту: “Још један од доказа колико наше удружење има квалитетних песника је и тај што наше две чланице Јасмина Димитријевић и Марија Најтхефер Попов представљају српско песништво у Египту. Наиме, познати и признати египатски песник и књижевник Ахмед Моссад објављује на својој песничкој академији енциклопедију песама многобројних песника из целога света. Између осталих песника, из Србије је одабрао по три песме од Јасмине и Марије, што је част и понос и за Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу”.

 


Погледајте две објаве на Фејсбуку:  1 и 2

 

БАЛЕРИНА – Јасмина Димитријевић

БАЛЕРИНА

Може ли патња да буде већа
Пита мајчино срце тужно
И где се скрила њезина срећа
Ко ми то шаље збивање ружно?

Гледа у таму смркнута лица
Од драгог Бога одговор чека
Зашто је болна моја девојчица
И зашто за њу нема лека?

Плакала је мајка над својом судбином
А кћерка је хтела осмех да јој врати
Гледала је мајку са нежном милином
Загрли је нежно, да јој тугу скрати.

На прстиће стала као балерина
Заплесало чедно, то болесно дете
Хладни патос собе, постао је бина
Побећи је хтела од судбине клете.

Ту чаробну игру гледала је мати
Као да је време у тренутку стало
Насмеши се мајка престаде да пати
Гледала је срећна своје чедо мало.

Обе беху свесне овог тешког трена
Који само игра улепшати може
И казаше сложно девојка и жена
За трен ове среће, хвала теби Боже.

© Јасмина Димитријевић

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Јасмина Димитријевић”

ДИВЉАКУША – Јасмина Димитријевић

ДИВЉАКУША

-Принцезо, принцезо, где сте се поново сакрили?

Избезумљене слуге свуда по дворишту су тражиле малу, несташну девојцицу. Свакога дана им је успевала побећи и из свог скровишта се смејати њиховој потрази по великом краљевству. Била је најмлађа од све деце краља и краљице и од свих најнемирнија. Али, сви су је обожавали. Било је довољно да их весело погледа својим плавим окицама и љутња је престајала. Ретко када је била кажњавана због свог несташлука. Зато су је и прозвали Дивљакуша, а њено право име, сем њених родитеља, више нико није ни памтио.

Краљевски врт је уређивао стари брачни пар, који је веома касно добио сина. Дечак је био принцезиних година и она је обожавала да се игра са њим. Колико је она била немирна и свакакве лудорије су јој падале на памет, толико је он био озбиљан и покушавао да ублажи њене враголије. Дечак је свакога дана одлазио до оближње ливаде и тамо брао пољско цвеће. Уживао је у тим тренуцима где сем цвркута птица, до њега није допирала никаква граја из двора. Замишљао је да једнога дана, на једној таквој ливади, направи малу куђицу. Тако би са тим букетом пољског цвећа свакога дана чекао принцезу и дао јој букет. То је био њихов свакодневни ритуал. Девојчица је, док је била мала, то сматрала као неки део игре и то је забављало. Али, како је расла постало јој је чудно. Настави са читањем “ДИВЉАКУША – Јасмина Димитријевић”