Новогодишњи плес
Немоћно је гледала у орман, где се сем пар бедних комада гардеробе, ништа није налазило. Вечерас је прослава Нове године у школи. Знала је да ће се све њене другарице срeдити најбоље што могу за ту ноћ. Она није имала шта да обуче. Једва је нешто успевала да нађе и за школу. Фармерице су биле истањене на кoлeнима, а мајице и џемпери су од честог прања изгубили боју. Имала је само једну хаљину, која јој је већ била тако мала, да је било стид да је више обуче.
Стала је крај огледала и посматрала свој лик. Била је најлепша од свих девојака у школи. Имала је шеснаест година, али упорност и понос много старије особе. Иако је на себи носила ту бедну одећу, ходала је високо подигнуте главе, као да носи најскупљу гардеробу. Поред лепоте, красила је и интелигенција, на коју су скоро сви били љубоморни. Нису знали колко је та девојка била несрећна. Колко је ноћи провела плачући и питајући се зашто је судбина тако окрутна према њој и њеној мајци. Отац их је оставио, а мајка је надничила да би одхранила њу и њену сестру.
Док је гледала празан ормар, сетила се оца. Обожавала га је и сада, иако им се више никада није јавио. На дну ормара чувала је његову војничку униформу као једину успомену на њега.
Да. То је решење. Обући ће баш ту униформу вечерас! Али, да ли ће се то њему свидети? Са тугом је помислила на свог дечка. Био је две године старији од ње. Син богатих родитеља. Дечко ког би свака девојка пожелела. А он је вoлeо њу. Све цуре су јој завиделе када би је виделе са њим на његовом мотору. Није му сметало што је сиромашна. Да ли ће му вечерас сметати њено војничко одело?
Одлучним корацима, одважног војника ушла је у салу. Обула је само своје чизме, јер су војничке цокуле биле превелике за њена стопала. Сала је била препуна лепо одевених девојака и младића. Хаљине, пуне циркона и шљокица шљаштеле су на јаком светлу неонки. Професори нису дозвољавали да сала буде слабо осветљена.
Када су је приметили одједном су сви стали. Музика је стала. Почели су да се дошаптавају и смејуље гледајући њено војничко одело. Стајала је високо подигнуте главе. Видела је да јој се приближава.
– Драга, тако си лепа! Дођи да плешемо.
Са поносом је ухватио за руку и одвео на подијум за плес.
*********
Стајао је крај прозора. Осетио је по мирису њеног парфема да му се приближава. Окренуо се. Била је заносна… Прелепа. Као вино. Што старије, све опојније. Шуштећи у дугој сребрној хаљини, пришла му је и загрлила га.
-Јесам ли ти лепа? – мазно је питала.
-Јеси. Али, најлепша си ми била оне новогодишње ноћи у војничкој униформи свога оца. Хајдемо драга! Заплешимо још један новогодишњи плес.
© Јасмина Димитријевић, Србија
