ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш


ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ
  – колумна

Када је Иво Андрић добио  Нобелову награду за књижевност, након повратка у земљу из Београда је отишао у Херцег Нови где се  како је  о томе  надахнути Херцеговац Момо Капор писао, дружио и заједно одмарао са непоправљивим  шејтан ефендијом Зуком Џумхуром.  Управо тада тих дана пришао му је један простак из комшилука и   комотно  без устезања као да се знају најмање двадесет пролећа упитао: Добро Иво без персирања. “Када ћеш ти частити за ону  Нобелову награду“?  Андрић се  одједном и поред луцидности, од неверице  у чуду  нашао па није умео ни да одговори. Тако је одреаговао  велики писац. Шта  мислити о понашању овог човека, шта рећи, осим се  згрозити, натерати разум да заборави оно што је запамтио, очи да не виде оно  што су виделе, јер кад такви зулумћари ,  без части и стида када се такви увуку са  својом досадом или гњаважом у туђе животе, а то је увек тужно и  брутално , они онда ове  озбиљне благих нарави а духом богатим као да  ошамаре,  блокирају их  нагонски ниским, не ретко и вулгарним, таква чињења не донесу понека времена, тога  има увек и свугде. Све  се тада у трену сруши, падне и оно величанствено и вредно. Они и постоје да руинирају унизе. И не морају то увек чинити уметницима људима од угледа и значаја, тако се они охоле и понашају према свима без обзира на  углед  ,звање или знање. Углавном су такви, полтрони, варалице, смутљивци.  Док се не подвуку, увуку, глуме  лажну финоћу, после постану незајажљиви и подједнако неиздрживи. Културним је  непријатно да се одупиру, немају ни снагу а још мање жељу, јер ови без осећаја за меру   насрћу бестидни . Увек се нађу  тамо где им није  место  да згаде загорчају јалово досадном реториком, бизарним питањима , поспаном интелигенцијом. Са простим  народом  је  другачије  и комуницирање је срдачније, прост народ је  стидљив, скроман, без надмености, њему  питања нису својствена нити битна, нити потребна, њему заправо кад су други у питању није ништа значајно, он се бави  са својим   животима, нема он  времена за доколичарење, навикао како то Бугари кажу на труден живот он ни  не зна за другу врсту понашања,  ради , црнчи, чекајући судњи час. Тај свет је  без гнева, пакости, окренут себи са једним циљем,  једном жељом, да некако преживи до сутрашњег дана који је нова борба са истим и вечито истим. Само ови који нису нигде  пошли а већ су стигли, без контроле, знања, мере, свести и савести,  могу бесконачно дуго да саплићу, оговарају, улазе у туђе радости и туге, вечито знатижељни . Сужених видика, у вечитом раскораку између жеља и могућности, грамзиви према   себи самима, одлутали и залутали, присутни и неприсутни, нестални и стални, без ставова и принципа као да временом плутају.

ИЗ ЗБИРКЕ У(СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.)

МОСТОВИ

Мостови не само што спајају људе,
судбине, културе, различитости,
они су велики  испити савести,
места која оплемењују.

Мостови су храмови покрај храмова.

Настави са читањем “ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ
–  кратка прича


Александар Аца Радосављевић чије име и презиме  се тешко изговарало  због дужине да би  језички било економичније сви су га радије  звали само Аца.  Био је професор психологије по вокацији , са  знањем далеко дубљим од  једне професије  Аца је  целим  бићем и енергијом  био  наслоњен на учење и сазнавање. Широке душе и културе, морао је импоновати. Марко је могао имати тада око дванаест година а он преко осамдесет, када га је отац на Петроварадинској тврђави, елдораду његовог детињства једног далеког узаврелог лета упознао са њим.Сусрет је протекао сасвим случајно и изненада у атмосфери препричавања митова  и легенди старе Хеладе, Орфеју, Еуридици, Прометеју, Телемаху и другим познатим јунацима из  Старогрчке митологије. Марко је оставио снажан  утисак паметног дечака, довољан разлог  да се спријатеље. Стари професор  висок, дискретно  повијеног кичменог стуба са једва приметним тремором десне руке,  симптомом  Паркинсонове болести која се због дубоке старости није никада успела развити . Крепак и поред уморног живота,  издуженог лица, фацијалних ситних костију доста је подсећао  на Марковог деду не само физикусом него и гестикулацијама. Сви старци личе  један на другог када уђу у   године,увоште се и онда им ни време,ни старост ни болест  не могу ништа , као старе грађевине,мостови, славолуци,сакрални објекти старошћу  као да пркосе смрти.Уредан, Господин са браон шеширом оним  истим којег је носио и лети и зими,  професор је по свим мерилима био пример скромности. Слабијег вида са диоптријом у минусу  носио је до  пола носа обешене Ленонке без којих није могао ни до предсобља. Није имао породицу или можда породица није имала њега. Дечака  је за кратко време дружења научио како се приступа јелу са пресавијеном машном, како руке морају да се држе за столом, како се одлажу наочаре, научио га је да броји  француски  и да нипошто не пита  девојчице колико имају година, а зашто тада , зашто њих остало је као  енигма. Научио га је ко су били Азнавур,
Монтескије,Стендал, шта је то шатобријан,препричавао му Камијевог Странца и много чега још. Очигледно био је француски орјентисан, или можда француски студент, или је једноставно  волео Француску, чинило  се да је и вредности везивао за оне које иду уз Француску културу и оне које не иду. Становао је у другој улици која се секла са Марковом, тако да су имали лакоћу виђања. Неко је дечаковој мајци једном приликом  можда из зле намере или искрено рекао да је професор активно туберкулозан, да ли је он то и био стварно, мада је било мање за веровати  није се поуздано знало, није се дубље породично улазило у ту проблематику, али  био је то свакако  довољан разлог макар и као сумња или претња  да  се дечаку забрани даљњи контакт. Тешко је ово сазнање а још теже успостављања баријере дечак прихватио.

Настави са читањем “ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш


УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – колумна

Када су руски тенкисти  пред крај Другог светског рата обнављали латински верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су тада помислили да је мржњи одзвонило, нико  није размишљао да ће се пред крај тог истог века десити поновно  бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне  птице, нити су  деца фигуративно западно од савести, убијана на ношама, па ипак од тих и таквих свирепости су били аболирани млади пилоти најснажније војне силе овог нам како кажу мондијалисти модерног доба софисцитарне технике а ја бих додао и мржње, који су по радном задатку одлетели далеко од својих домова из  светлих  градова, раскалашног живота, препуног хедонизма као начина размишљања не само провода , отишли или ти одлетели свеједно је од своје уснуле дечице и  изљубљених дама, сањивих погледа, кокетне, које су их чекале усхићено као да долазе са далеких  путовања  егзотичног истока или југа, доносећи им скупоцене поклоне ,а они отишли мало  да просипају бомбе, као да смрт није ништа, да  разарају   туђа  детињства, понављам  поново у  истом веку. Као и  њихови дедови  они  охоли и пусти  наставише са убијањем   малог народа који је  крив што је жив , са којим то  правом?  Нажалост западни човек се непрестано представља и хвали високом „над „културом, са друге стране понаша се објективно супротно ,показујући целој планети кроз векове како убијати децу и није неки злочин, али чију, своју сигурно не? Каква хипокризија, какав антихуманизам, какав неморал.

Сигурно је да не размишљам  по принципу талиона, око за око, зуб за зуб, не припадам народу који се икада светио,  мој  народ зна да се свети једино себи, врло ревносно, показао је ту ступидну склоност много пута у историји а претрпео је од делова других  народа погроме,какве цивилизација није упамтила, жалосно је убијати  и гњиде. Али  ето се  у овом обраћању питам, мислим да имам  и  право како то да тај и такав „цивилизовани“ европски човек може говорити супериорно о  Сикстинској капели, Тицијану, Родену, Гогену, како кад руши моју Милешеву. Кад  после шездесет година на крају 20. века убија нејач и старце на истој оној  Петровачкој цести, када плодне њиве семберске равнице засипа врелом гвозденом мржњом, или када изнад Манастира ШИШАТОВАЦ тапији српске културе и духовности у којем је и велики Тесла добио духовни замајац истреса незасићени уранијум? И није се и даље на жалост  одмакао од визије о ибер меншу и непоћудним расама.Немојте нас  само ви  учити реду, култури, нисте тај формат,цинично је да не кажем умоболно. Стари смо ми шампиони бола.  И немојте нама о Вивалдију, Бетовену, они су велики за цео свет, Модиљанију, Гоји, Пикасу, скоро сваки наш град је по једна ГЕРНИКА, оставите се Шилера, Кафке, Бодлера, ви који сте по моме народу сејали и сејете цвеће злочина.“ Народ је овај умирати свико у смрти својој да нађе лијека.“  „Све тече,све се мења“речи су које  је  у своје  доба,доба светлости изрекао Хераклит. Ја кажем, моја маленкост:“ Господо западњаци и није вам баш све у шаци, било би нормално да нам не држите лекције, послушајте Старогрчког  философа.

Промените се због вас, време је,  ако нисте реизистентни  на срамоту.

Настави са читањем “УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ – Андреја Ђ. Врањеш


ИСКРЕ:

ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ!

ПЕСМЕ  ИЗ ЗБИРКЕ (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.)

 

ОНА И ОН 

другарици др. Сањи Монтиљо

Растали се на обали мора,
она је остала да сунча тугу,
он је отишао у смеру изласка истине.
Настави са читањем “ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ – Андреја Ђ. Врањеш”

ДРАМАТУРГ … – Андреја Ђ. Врањеш

ДРАМАТУРГ

Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, Сарајево најлепше, када се чини да се сва свeтлост васељене спустила на улице овога града,људе чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нацијa, обичаја и много чега невиђеног. Задржао се кратко, тако је чинио где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако протећи и живот, јер док има градова и представа, све је у некој колотечини, ритму. А живот преварант пропири као ветар брзином . Када у неким годинама сачекају ненадано и хитро старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, па ипак понекад претерано раздраган. Представе су се низале као градови које је остављао. Отмен, наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама, чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају,тражиле аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија, нису могле да га се ослободе ни када је отишао, као потреба, као каква овисност, виртуелна игрица коју заволе деца па после не могу да се одвоје. Само он није био виртуелан него потпуно стваран,  најлепше могуће истинит.

Није марио за жене што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав, остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у својим тишинама, када се присећао, када би славио прошлост.

Волео је трагати у послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков,  једне сушне јесени без киша, да у њему и остане , можда је све била слутња, можда. Кад је представа ушла у репертоар, када је започела из себе лепотом да се храни означила је крај узвишеном живљењу, племенитом живoту, престанак драматуршког рада, човека рођеног да цео свет дарује лепотом јединственог у профаном, пролазном. Све је код њега било чудно од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као увек целога себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки глумачки покрет,сваки глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда, пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту, у замаху стваралачке светлости, у четрдесетој години путовања кроз нешто што се борба зове. Кад човек умре увек је млад , подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је доиста био млад , млад за губитак трајања. За њега је на несрећу све прерано стало, мисао,време покрет. “Свака смрт је по једна пропаст света“. Никада више он неће путовати временом, никада радити оно што је највише волео и још много тога никада, најсуморније неће бити њега. Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на Шпанском, љутио се на Талијанском, волео на Руском, није имао народност, није му трбала био је светски и свој. Волео је слободу у свим облицима, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући се у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош, Пољак пореклом. Необично је да га је смрт стигла у земљи предака, много је необичног у његовом отварању себе, у тихом животу ограђеном лепотом, можда је и ова прича о њему због њега необична, можда?


ПЕСМА НОВА
Настави са читањем “ДРАМАТУРГ … – Андреја Ђ. Врањеш”

ПЕСМЕ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ (СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ) … – Андреја Ђ. врањеш

ПЕСМЕ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ ( СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ )

ДИВЉЕ ГУСКЕ

Гласне најављују студи,
неке не долете до краја почетка,
очи их срећу на длану висина,
у поретку знака,
изнад Сунца тмина.

РОДА

Додир далеких међа,
крилата прича дана,
сањају је куће северно од лета,
јутра троши у тихој слободи,
вечно тражећ исто,
по заспалој води.

БЕЗ  ИМЕНА

Заборавио чежње далеке,
нису га дидиривале светиње,
заобишао туге старачке,
с њима и сузе детиње.

Животом разноси преваре,
без светости година,
остао је без себе,
остао без имена.

ЗАЖМУРИ

Ако ме будеш срела,
не застајкуј мислима,
запећеш сећањем,
заболеће те радост,
па ти се о недај Боже десити може,
да заридаш сновима.

ИЗВАН СЦЕНЕ

У самоћи песник и мисао,
камена судбина а срце меко,
лепоту стихова чека,
радост остала тамо далеко.

С вином заједно троши тмину,
пише песму о лепоти жене,
мотре га зидови бели,
живот потрошен изван сцене.

Јутро кроз окно поглед сели,
од поља неба део да има,
он ко  по облацима да хода белим,
висине модре грли са њима.
Настави са читањем “ПЕСМЕ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ (СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ) … – Андреја Ђ. врањеш”

У  ЗАГРЉАЈУ  ЈУТРА… – Андреја Ђ. Врањеш

ИЗ  НЕОБЈАВЉЕНЕ  ЗБИРКЕ  (СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ)

У  ЗАГРЉАЈУ  ЈУТРА

Срели смо се испод свитања,
носила је младост,
а ја  живот цео,
отишла је у загрљај јутра,
ја вратих у таму,
као њезин део.

ПИТАЊЕ

Питали су је,
да ли га познаје ?
Тек толико,као нико.

ХРАСТ

Олујама памти,
рукама грана,
по деблу рана,
цео живот сакупљао бреме,
још од њега траже,на времену путу,
да изгуби себе.

КАНДЕЛА  РЕЧИ

М. Цветајевој.

Вечности поклањала стихове,
ко сликар кад на платну игре ниже,
из ума њена светлост,
све ближе и ближе,
осветли једно доба,
а када дани  мржњом затамне,
кандела речи,
светлост своју,
изнова проба.

Настави са читањем “У  ЗАГРЉАЈУ  ЈУТРА… – Андреја Ђ. Врањеш”

ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш

 


ТАХИР И ЗУХРА

Још и данас ослушкујем из даљине времена удар штаке како  у једнаким размацима удара о плочник  металним као потковица завршетком  и  једноличан понављајући звук истог тоналитета и  као  кроз сан
видим у беличастој измаглици   силуету жене и  мушкарца  зрелих година које је судбински повезала љубав и искреност.

Заједно су делили  тугу  и  интермеца радости коју им  је ето  додељивала ретка срећа смањујући патњу   за  кратку ведрину.  Свакоме  време донесе и остави различито  бреме, па се касније морамо борити и носити га као баласт цео век и  они су га  имали носећи га на свој начин како су знали и умели баш као што су носили и онај вечити немир хоће ли се огрешити о нечије. Живели су свој и у оном времену и у сваком  туробни живот,јер за поштена и сиромашна човека живот је увек тежак,таквима је свеједно ко влада а ко пада они свој чемер носе и не могу га скинути као што се не може одагнати бол,као што се не може заборавити  добар или ружан људски гест. Тахир  није имао  ногу а како  се  обогаљио нисам  сазнао, нисам ни пожелео, боље речено био сам дечак у свету игре и маште далеко
од такве знатижеље. Од чега су живели, како су се за кору хлеба сналазили ни то нисам сматрао занимљивим,оно што  јесте  битно сретао сам их сваког дана  као што сам свакодневно слушао  тај незаборавни звук  који се усекао у време ,сећање,свест и подсвест,   живи  као реликт давнина, архетип детињства, као  да све што је битно свако сећање мора имати  тон. Никада их нисам срео да сами некуда иду, увек заједно и увек озбиљни нису ни знали другачије.
Настави са читањем “ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш”

ПОДЕРАНО  СЕЋАЊЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ
ПОДЕРАНО  СЕЋАЊЕ

Капут на чивилуку,
испражњен виси,
на крају гостионице,
а он никако да одгонетне,
где је срео доброг човека,
у подераном сећању.

ЛОВРЕНАЦ КОД МЛАДЕНОВА

Лахори душа равнице,
над меандрима реке,
што протиче временом,
између зелених ешалона.

У просеци шумској,
јелен грли стабло,
чудно трошећи снагу,
због њему знаног циља.

Из врбака прхну шева,
у предвечерњи мук,
удар весла,
потмуо једини звук.

ЗАГОНЕТКА

Често се питао,
шта је мржња ?
Није ли она поплава злобе,
по можданој кори.

Настави са читањем “ПОДЕРАНО  СЕЋАЊЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш”

БЛИСКИ ЗВЕЗДАМА – Андрeја Ђ. Врањеш

БЛИСКИ ЗВЕЗДАМА

Постоје они  који живе изван уобичајених  клишеа   имају недокучиву машту , ништа их не може померити из тог  само њиховог обојеног времеплова. Често  улазе у  ризик пораза, неки остају на почетку недосањаног сна,  добаце кратко,неки доспеју до великих висина. Мајстори  замаха, блиски  звездама, кистом   небо дотичу.  Препознатљивих  тишина,кад  воле   љубав обоје   Осећајни до дна радости, живот им  видом пролази. Мало нас  зна, како се радују  , колико воле,зашто тугују, ?  Иза себе остављају празнину као незавршену слику, умеју непогрешиво да обрадују , радозналци лепоте . Ако смо  закорачили   у њихове тајне, ако су нас одабрали, ако  смо имали  ту радост да нас  у време уоквире, постајемо део вечности ,  вире иза времена, сликари.

Настави са читањем “БЛИСКИ ЗВЕЗДАМА – Андрeја Ђ. Врањеш”