|
ФУКАРА
Фукара је руља она грдна, храбра кад јој моћан иза леђа стоји, без лика багра, за недела вична, што се јадна саме себе боји. То су они што пузећи живе, танка ума, савести још мање, шлихте, хуље, жбирови сакрити, доушници, јадови, блентаје. Фукаре је увек тамо било, где се ждере крканлука разна, фукаре су чланови свих странки, у фукаре уста стално празна. Туђи јаук не жели да чује, избаци је време ко поплава ђубре, фукара се ко фукара роди, исто таква ко фукара умре. Сваком и ником не припада, арогантна,бахата и пуста, кад јој тутор изгуби тло чврсто, кука клечи, моли на сва уста. Од фукаре ништа грђе нема, са лепотом у завади стоји, сурова, бездушна, ниска, уз времена прљава пристоји. © Андреја Ђ. Врањеш.
|
МАЈКА Било је прољеће и ратно доба. селом је владала глад, пођох кући до мајчиног гроба, да тугом ублажим јад. Идући путем сјетих се мајке и растанка с њом, усташе су гурале жену, а ја сам трчао за њом. Можда бих трчао тако, преко жбуња, трња,јама, да не чух ријечи њене, врати се сине, доћи ће мама. Био сам дијете, попслушах мајку, вратих се и чеках читаву ноћ, а све мисли биле су једно, па можда, можда ће доћ. Кад ујутро а она мртва у шумарку, видјех је први стадох је љубити јако, била је мучена и сва у крви, о јадна, јадна мајко. И све што сам имао тада, изгубих у шумарку, оста само сјећање болно, на добру једину мајку. © Ђорђе Врањеш, ученик седмог разреда |