Категорија: Andreja Vranješ

Жене  брже препознају живот,   духовно и телесно крену пре променадом стварности, тако  се са Богом договорила природа,властелинка, краљица живота и смрти, мајка свега  за чим жудимо , због чега се радујемо, падамо,подижемо на крају чијом одлуком    завршавамо своје трајање мигољење испод звезда под  овим истим небом у неретко  подераним временима,  повређени људским сујетама,пакостима и  неверама. Природа је    одлучујућа  за много тога  што нам се дешава у нашим неизвесним судбинама, радостима и тугама.Она је лепота и освета,  суд и судија,  што она  уради својом вољом, без казне  не може променити  никаква људска накана  ни зорт.Понекад  издашна,  поклони   и памет и таленат и изглед, а кад опет  реши да одузме онда одузме све, уради то  одвећ  сурово, одводећи у доживотну тугу,заболи,понизи,отргне жеље и надања, од човека направи  највеће ништа . У једној од  својих лепших намера Ана је била  њезина  креација менталне снаге, женске лепоте отмености  која се ретко види, њезино доброчинство. Такву комплетност  говорио је   млађани Сарајевски адвокат не би волео  имати у  своме животу. “Тада ништа друго   не бих  радио   већ само у њу гледао, до махнитости, док на крају  не бих  изгубио  и њу исебе”. Јер такве жене су  неоткривене тајне  оне ни саме не знају куд би,с ким би зашто би, а зашто и  не би ? Увек су у проблему код  различитих  одабира и одлука,неодлучне и код обичних туристичких путовања, мисле да су  боље могле испројектовати све па  да ето нису искористиле све што су могле а  да су  којим случајем  застале,   осврнуле се, пажљивије погледале, виделе би боље , не би цео живот проживеле незадовољне,проклињући себе и своју худу судбину, живот би им био поље радости.То су оне жене које су по много чему контроверзне, носе  радост а доносе тугу, све им треба, све имају и све им недостаје. Природом  награђена  била  је Ана ћерка радосних родитеља из традиционалне интелектуалне породице, одњихана и васпитавана у љубави, окружена пажњом, одрасла у  градском миљеу, на живот је гледала широко отвореним очију у свим аспектима и варијететима. Као  девојчица мислила је да свет постоји само због ње и  њених  понекад хировитих жеља,али  касније када је поодрасла стасала,постала  довољно зрела она и  није могла задовољити  властите циљеве површним,уским  и не изказаним, у живот је кренула захтевна и пробирљива.У  понашању према околини није била не мила, како је све имала,  на дохват у простору жеља , све што је хтела било је изводљиво и могуће, није било разлога за пакост или  негативну емоцију,смех је био најчешћи звук њезиног детињства,њена карактерна одлика , свакодневна потреба, смејала се и када  није расположена. До краја је остала у проблему  брзог  засићења интересовања. Ништа није могло да  испуни ту разбарушену духовност дуже, свако задовољство   је било кратког даха,  хрлила је у нова открића,нове и нове  радости,  ма колико да се  трудила и хтела  да промени навике.  Убеђивала је па и заклињала себе али  ово  је било јаче. Живот јој је остао немир, вечити  нови почетак. Она је  волела промене,  тек што би почела већ би се кушала у другом, трећем,четвртом,петом.  Једно време преокупација јој је био филм,онда су је залуђивали страни језици, наједном би  потражила себе у сликарству, па у спорту, музици  на крају  исте године вратила би се балетуи  у недоглед. И емотивне везе су јој трајале као  секвенце, епизоде у  животу који је подсећао  на акциони филм, КОЗА НОСТРУ без криминала, стално трајање  заплета и разрешења.Током целог путовања временом нестална и неухватљива , загонетна  себи и другим. Прогнозирали су јој велику каријеру архитекте сјајне имагинације она није имала амбиције,није жудила за славом, савесна ,стручна,пливала је у околном муљу, тихо без галаме и побуне, углавномспутавана. Није ништа  ни очекивала нити тражила, окренута себи,својим интересовањима, прохтевима,радостима и надањима, слободна увек као птица, темпераментна и спознајна летела је ка  својим висинама,ВИСОКО,ВИСОКО.

 

ИСКРЕ:

– НЕСРЕЋНИ СУ  КОЈИМА СЕ СВЕМИР СРУШИО.

–  ПРЕСВУЧЕНИ  У ДОБРОТУ, А  ПОКВАРЕНИИИ.

АФОРИЗМИ.

Извинте стали сте ми на прсте.

Дозволи    да ти не кажем.

Прочитао је три књиге, Хајдук Станка три пута.

Прави се да зна.

Кад  жеље пређу у намере.

Уђи али  полако да те сви чују.

АНЕГДОТА

Професорка матерњег језика каже ученику:“Отиђи у библиотеку и тражи од Бајрона дело Путовање Чајлда Харолда“.Овај  долази и  пита  библиотекара:“Јесте ли Ви Бајрон,треба ми дело Путовање Чајлда Харолда.

ЗБИРКА СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ

СЈАЈНА
У народу звезда,
два тела,
небеско и женско.

Сјај твари и ума,
два имена,
Венера,Даница.

Све дуално,
једна рефлексија.

СУСРЕТАЊА

Упознали смо се једног краја јутра,
на обали новог дана,
од тада су прошла многа сутра,
ал остао је траг.

Атлета душе Богом дан,
неболико другарство,
осмех драг.

Племић живота,
победе поклања,
пева и када сања.

Настави са читањем “ЗБИРКА СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЛЕПОТА

Најлепше сјаје  звезде
у башти Великих кола,
Месец их радошћу својом залива.

Настави са читањем “ЛЕПОТА – Андреја Ђ. Врањеш”

 Живео је изван правила,стално ужурбан, у истом ритму, деловало  је  да је остао без времена, па као да је  темпом хтео надокнадити цео живот. Црни, како су га звали сви они који су га знали није ни  био црн,а  зашто  је овај надимак  њега запао, зна  онај ко га је наденуо као забуну. У  Радошевом детињству ЦРНИ је играо важну  улогу, пролазио је  поред  његовог дечјег радовања  свакодневно кад би се играо,обележивши не само време него и простор његовог детињства , удахнуо му је нешто необично своје .И  није то  било  случајно  јер ништа на овоме свету   није  случајно. Радовао се дечјој игри као што се пчела радује ливадском цвећу. Нико није могао тад ни знати, није ни било на домак видљивог ко је он.  Као  заробљеник  лошег друштва тражио је  излаз, био је то његов бледи покушај да се извуче из  злокобног у шта је ушао  једне далеке преваре,  хтео је бити део већ испричане  приче. Некад би им  украо лопту онда  би  финтирао  направио гег шалу, па  је вратио   лежерно петом  и продужио  својим  путем.Некад би  дискретно ускочио у игру невидљив као дух, остао кратко тек да је осети и исто тако тихо из ње изашао.Куповао их је  тајнама, постао је  идол. Пролазиле су године и игре са њима ,другачије и различите, са играма је пролазила радост,  дечаци су стасавали имитирајући  необичног човека,покретима, триковима чак размишљањем.Имали су његово поверење и очекивану  наклоност.Све је  између њега и њих  било  искрено, дубоко потхрањено у нешто што се зове пријатељство.

Он је поклањао тајне,они њему радост,а  када се не би видели тог дана, када би се десило да га нема  остјали би забринутији за слутњу, оптерећени сумњом тешком као  камен све док га не би поново угледали. Једном су за мало скренули у порочну тајну која гута  лепоту. Заокупљени игром  нису  приметили како  се привукао, како се  нашао  у гужви   њихових  жеља и устрепталости, бесно као никада пре  рекао  је оштрим тоном: „Можете се играти али коцкати се нећете“  Одржао им  је величанствену лекцију као да им је отац  који неспокојан држи непослушној деци предавање испуњено прекором завршивши га леденим  упозорењем. Минуло је благо детињство, брзо као ветар, као све што је  лепо, живот је попримио другачији немирнији  ток,  нестало је  лудорија, појавили су се нови догађаји другачији, ванредни,тешки, с њима и друга искуства.Негде у трансценденцији изгубио се  Црни као прича као  каменчић у набујалој реци. Прошлост се  враћала  сећањем нагло само када живот наметне чудна решења,посебно за дугих зимских белина ,као лелек времена далеког, као заостале  тајне, као  прича која живи  у играма,победама и поразима, весела или тужна. Генерација  се расула, изменило се све, изгубило себе,али сећање, сећање је  ипак остало. Радош је одселио далеко од  прошлости, истеран испод неба родног, посрамљен, остављен сам себи, изван  токова, одгурнут, отишао  је  да броји облаке далеког севера у земљу ирваса . Све што је деловало до тада  монолитно срушило се  као кула од карата,остали су снови. У времену лажи  све ће се окренути тумбе, појавиће се стара истина која ће се надвити над главе свих и кривих и оних  правих,  најгора могућа пошаст, рат.
Живот је вољом других заменио лагодност за немир   од ружилишта  постао је ружнилиште, стравична неизвесност,злокобна, сурова стварност, нешто толико непојмљиво, нормалном далеко. Доселио се невесело у  други град,туђу земљу ,  да се измакне од невида, да се склони,град у којем је на туђем језику хтео започети испочетка ново. Нису га разумели, имао је осећај да га нико и никада неће разумети, тмуран као и небо њихово, несхваћен, погрешних додира  очекивао је можда и превише.Природно је да људи без траума  живе животе другачијих сазнања испред којих се није испречила ни туга,ни носталгија, ни губитак најлепше тишине, а човек сваки на овој расутој  светлости,  мимоилажења и судара верује само властитом искуству. Тако је бивало увек  и увек ће и бити , остало је то као чињеница непромењљива, као аксиом. Купио је новине једног светлијег јутра , на насловној страни угледао је слику Црног.  Масним словима испод ње  било је написано: „ Ухваћен  у проневери  лопов и коцкар,  име, презиме и надимак, таксативно.“Очима није могао веровати шта је угледао , шта прочитао. Да ли је могуће да их је судбина поново приближила  у туђини.Он га је заиста волео , волео је и  што су ту негде иза угла времена ближе  срцу удомили снове и  надања, али  сазнање да је лопов било је као удар грома.Вест га је затекла као груба неистина,као најнижа подвала, као  најбруталнија лаж. Покушао је вратити  прошлост. 

Још једном је онда  приближио слику очима уверивши се да је његова, видео га је природног као да је  поред њега, али како он  да  је  лопов? Где сместити такво сазнање,неверица, немир, па онда зашто питао се ? Схватио  је најзад целу позадину, прихватити је није могао никако,није ни  хтео. Схватио је  зашто је његово  понашање  онда  било  жустро,  испуњено гневом ,зашто им је поклањао пажњу .Сетио се   говора.  Знао је он  каква опасност вреба  у прљавој  игри коју су били започели, колико фатално  може да се заврши ако  постане навика, колико се тешко од зла ослободити,  није хтео репризу властитог живота, није желео да дечаци скрену у сигурну пропаст,  имао је  савест, непоколебљиву намеру да их спречи у врашки опасном.Спасити  младост која је летела био је не само  његов мотив већ и императив и успео је. Ништа се  као лепота   душе  не сачува у сећању толико чиста, толико убедљива,  беше Радошева помисао. Црни је и поред свега остао  у сећању  као забран у који не може нико, нешто недокучиво као Божанство, власник радости његове. Можда ником не би опростио  горко сазнање,можда ни сину, ни мајци ни ћерки, ником,али њему,њему није могао замерити ама баш ништа. Размишљати  да ли је лопов или  није не би имало никаквог  смисла, где би га та  потврда одвела,изгубио би сву  лепоту, чудо шареног детињства, једино што је остало као  реткост у његовом животу што је у себи носио као симбол, требало му је измислити Сунце и ако постоји таква је била његова тугом опасана стварност,доста му је било људског приземног,пустио је ту муку низ воду,зар му није  доста било свега,  изгубити њега,значило би изгубити себе срушити мит, једино  прибежиште, пресећи грану на којој седи, не  било би то  превише поразно,за ионако  бескрајно сурови људски  живот.

СУДБИНА

Родио се патња да га тражи,
живот цео провео у варци,
смешио се кад су га лагали,
они мудри и они глупаци.

Туговао стабло кад се руши,
у лажима гнусним,пливао је искрен,
добротом рањен није мого стићи,
мрзели га што је био мислен.

У простору тамног мира,
злоби није дошао крај,
стихујући поносан у сенци,
ни у рају није нашо рај.

Настави са читањем “СУДБИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш”

Када је Иво Андрић добио  Нобелову награду за књижевност, након повратка у земљу из Београда је отишао у Херцег Нови где се  како је  о томе  надахнути Херцеговац Момо Капор писао, дружио и заједно одмарао са непоправљивим  шејтан ефендијом Зуком Џумхуром.  Управо тада тих дана пришао му је један простак из комшилука и   комотно  без устезања као да се знају најмање двадесет пролећа упитао: Добро Иво без персирања. “Када ћеш ти частити за ону  Нобелову награду“?  Андрић се  одједном и поред луцидности, од неверице  у чуду  нашао па није умео ни да одговори. Тако је одреаговао  велики писац. Шта  мислити о понашању овог човека, шта рећи, осим се  згрозити, натерати разум да заборави оно што је запамтио, очи да не виде оно  што су виделе, јер кад такви зулумћари ,  без части и стида када се такви увуку са  својом досадом или гњаважом у туђе животе, а то је увек тужно и  брутално , они онда ове  озбиљне благих нарави а духом богатим као да  ошамаре,  блокирају их  нагонски ниским, не ретко и вулгарним, таква чињења не донесу понека времена, тога  има увек и свугде. Све  се тада у трену сруши, падне и оно величанствено и вредно. Они и постоје да руинирају унизе. И не морају то увек чинити уметницима људима од угледа и значаја, тако се они охоле и понашају према свима без обзира на  углед  ,звање или знање. Углавном су такви, полтрони, варалице, смутљивци.  Док се не подвуку, увуку, глуме  лажну финоћу, после постану незајажљиви и подједнако неиздрживи. Културним је  непријатно да се одупиру, немају ни снагу а још мање жељу, јер ови без осећаја за меру   насрћу бестидни . Увек се нађу  тамо где им није  место  да згаде загорчају јалово досадном реториком, бизарним питањима , поспаном интелигенцијом. Са простим  народом  је  другачије  и комуницирање је срдачније, прост народ је  стидљив, скроман, без надмености, њему  питања нису својствена нити битна, нити потребна, њему заправо кад су други у питању није ништа значајно, он се бави  са својим   животима, нема он  времена за доколичарење, навикао како то Бугари кажу на труден живот он ни  не зна за другу врсту понашања,  ради , црнчи, чекајући судњи час. Тај свет је  без гнева, пакости, окренут себи са једним циљем,  једном жељом, да некако преживи до сутрашњег дана који је нова борба са истим и вечито истим. Само ови који нису нигде  пошли а већ су стигли, без контроле, знања, мере, свести и савести,  могу бесконачно дуго да саплићу, оговарају, улазе у туђе радости и туге, вечито знатижељни . Сужених видика, у вечитом раскораку између жеља и могућности, грамзиви према   себи самима, одлутали и залутали, присутни и неприсутни, нестални и стални, без ставова и принципа као да временом плутају.

МОСТОВИ

Мостови не само што спајају људе,
судбине, културе, различитости,
они су велики  испити савести,
места која оплемењују.

Мостови су храмови покрај храмова.

Александар Аца Радосављевић чије име и презиме  се тешко изговарало  због дужине да би  језички било економичније сви су га радије  звали само Аца.  Био је професор психологије по вокацији , са  знањем далеко дубљим од  једне професије  Аца је  целим  бићем и енергијом  био  наслоњен на учење и сазнавање. Широке душе и културе, морао је импоновати. Марко је могао имати тада око дванаест година а он преко осамдесет, када га је отац на Петроварадинској тврђави, елдораду његовог детињства једног далеког узаврелог лета упознао са њим.Сусрет је протекао сасвим случајно и изненада у атмосфери препричавања митова  и легенди старе Хеладе, Орфеју, Еуридици, Прометеју, Телемаху и другим познатим јунацима из  Старогрчке митологије. Марко је оставио снажан  утисак паметног дечака, довољан разлог  да се спријатеље. Стари професор  висок, дискретно  повијеног кичменог стуба са једва приметним тремором десне руке,  симптомом  Паркинсонове болести која се због дубоке старости није никада успела развити . Крепак и поред уморног живота,  издуженог лица, фацијалних ситних костију доста је подсећао  на Марковог деду не само физикусом него и гестикулацијама. Сви старци личе  један на другог када уђу у   године,увоште се и онда им ни време,ни старост ни болест  не могу ништа , као старе грађевине,мостови, славолуци,сакрални објекти старошћу  као да пркосе смрти.Уредан, Господин са браон шеширом оним  истим којег је носио и лети и зими,  професор је по свим мерилима био пример скромности. Слабијег вида са диоптријом у минусу  носио је до  пола носа обешене Ленонке без којих није могао ни до предсобља. Није имао породицу или можда породица није имала њега. Дечака  је за кратко време дружења научио како се приступа јелу са пресавијеном машном, како руке морају да се држе за столом, како се одлажу наочаре, научио га је да броји  француски  и да нипошто не пита  девојчице колико имају година, а зашто тада , зашто њих остало је као  енигма. Научио га је ко су били Азнавур,
Монтескије,Стендал, шта је то шатобријан,препричавао му Камијевог Странца и много чега још. Очигледно био је француски орјентисан, или можда француски студент, или је једноставно  волео Француску, чинило  се да је и вредности везивао за оне које иду уз Француску културу и оне које не иду. Становао је у другој улици која се секла са Марковом, тако да су имали лакоћу виђања. Неко је дечаковој мајци једном приликом  можда из зле намере или искрено рекао да је професор активно туберкулозан, да ли је он то и био стварно, мада је било мање за веровати  није се поуздано знало, није се дубље породично улазило у ту проблематику, али  био је то свакако  довољан разлог макар и као сумња или претња  да  се дечаку забрани даљњи контакт. Тешко је ово сазнање а још теже успостављања баријере дечак прихватио.

УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – колумна

Када су руски тенкисти  пред крај Другог светског рата обнављали латински верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су тада помислили да је мржњи одзвонило, нико  није размишљао да ће се пред крај тог истог века десити поновно  бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне  птице, нити су  деца фигуративно западно од савести, убијана на ношама, па ипак од тих и таквих свирепости су били аболирани млади пилоти најснажније војне силе овог нам како кажу мондијалисти модерног доба софисцитарне технике а ја бих додао и мржње, који су по радном задатку одлетели далеко од својих домова из  светлих  градова, раскалашног живота, препуног хедонизма као начина размишљања не само провода , отишли или ти одлетели свеједно је од своје уснуле дечице и  изљубљених дама, сањивих погледа, кокетне, које су их чекале усхићено као да долазе са далеких  путовања  егзотичног истока или југа, доносећи им скупоцене поклоне ,а они отишли мало  да просипају бомбе, као да смрт није ништа, да  разарају   туђа  детињства, понављам  поново у  истом веку. Као и  њихови дедови  они  охоли и пусти  наставише са убијањем   малог народа који је  крив што је жив , са којим то  правом?  Нажалост западни човек се непрестано представља и хвали високом „над „културом, са друге стране понаша се објективно супротно ,показујући целој планети кроз векове како убијати децу и није неки злочин, али чију, своју сигурно не? Каква хипокризија, какав антихуманизам, какав неморал.

Сигурно је да не размишљам  по принципу талиона, око за око, зуб за зуб, не припадам народу који се икада светио,  мој  народ зна да се свети једино себи, врло ревносно, показао је ту ступидну склоност много пута у историји а претрпео је од делова других  народа погроме,какве цивилизација није упамтила, жалосно је убијати  и гњиде. Али  ето се  у овом обраћању питам, мислим да имам  и  право како то да тај и такав „цивилизовани“ европски човек може говорити супериорно о  Сикстинској капели, Тицијану, Родену, Гогену, како кад руши моју Милешеву. Кад  после шездесет година на крају 20. века убија нејач и старце на истој оној  Петровачкој цести, када плодне њиве семберске равнице засипа врелом гвозденом мржњом, или када изнад Манастира ШИШАТОВАЦ тапији српске културе и духовности у којем је и велики Тесла добио духовни замајац истреса незасићени уранијум? И није се и даље на жалост  одмакао од визије о ибер меншу и непоћудним расама.Немојте нас  само ви  учити реду, култури, нисте тај формат,цинично је да не кажем умоболно. Стари смо ми шампиони бола.  И немојте нама о Вивалдију, Бетовену, они су велики за цео свет, Модиљанију, Гоји, Пикасу, скоро сваки наш град је по једна ГЕРНИКА, оставите се Шилера, Кафке, Бодлера, ви који сте по моме народу сејали и сејете цвеће злочина.“ Народ је овај умирати свико у смрти својој да нађе лијека.“  „Све тече,све се мења“речи су које  је  у своје  доба,доба светлости изрекао Хераклит. Ја кажем, моја маленкост:“ Господо западњаци и није вам баш све у шаци, било би нормално да нам не држите лекције, послушајте Старогрчког  философа.

Промените се због вас, време је,  ако нисте реизистентни  на срамоту.

ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ!

 

ОНА И ОН 

другарици др. Сањи Монтиљо

Растали се на обали мора,
она је остала да сунча тугу,
он је отишао у смеру изласка истине.
Настави са читањем “ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ – Андреја Ђ. Врањеш”