Нова књига Андреје Врањеша “МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ”

No votes yet.
Please wait…

Ових дана пише ми мој друг Андреја Врањеш:

“УПРАВО ОВИХ ДАНА СЕ ПОЈАВИЛА МОЈА ЧЕТВРТА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ “МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ”. Издавач реномиран – ,,КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА ВАСО ПЕЛАГИЋ” из Бања Луке. ЗАМОЛИО БИХ ТЕ ДА ОВИМ ПОВОДОМ ОБАВЕСТИШ ЦЕЊЕНЕ ЧИТАОЦЕ ПОЕЗИЈЕ СРБ. ТВОЈ ДРУГАР АНДРЕЈА Ђ. ВРАЊЕШ. ПОЗДРАВ ОД СРЦА”.

Наравно, нема веће среће за песника, кад му песме зашуште у папирном издању, па Вас зато одмах (скоро) о томе обавештавам и у прилогу додајем једну песму из књиге, запис аутора, рецензије књиге и неколико реченица о аутору. Па, уживајте у књизи. Многе од песама из књиге су и на овом сајту.

Љубодраг Обрадовић

ГОДИНЕ

Навале године што грде,
бодљикаве као жице,
ударе шамар лепоти,
невеселе пролазе у тами,
оне што се памте,
по слободи мржње,
кад живот чами.

© Андреја Ђ. Врањеш

БЛИЗАК У ТРАЈАЊУ – НАШ

Између вјетрова и вијекова, Гламоч је у колијевци од борова, трошио и троши неко своје вријеме муком означено, јер више су у прошлости житељи његови били паћеници у свеколиком пасјалуку који их ни сами не знају зашто није могао заобићи. Мало је у бивствовању његовом и његових људи бивало веселог. Човијек је ову тврду висораван населио из муке. Дошао је да се са њом брани и одбрани. Мука је овдије образ свијетли, суштина опстанка, метафора части, најдивнија потреба да се буде и остане слободан. Склоњен у врхове Гламоч је вјерујући у вјечност постојао и опстајао испред силника разних који су жељели да га имају у свом власништву, да од њега отимљу све што се отети може, да вријеђају и скрнаве љепоту његову. Тако је овај поднебески градић оправдавао своје трајање. Неодољив вјештином опстајања у неистраженој љепоти својој, омеђен зимама суровим он је самосвој смркавао и зорио у пољу и красу којег горштаци воле истином својом. На њему се рађају, живе и умиру, оно је етика и естетика, а шума најљепша истина, усправна љепота која се уздиже изнад људи и успомена. Постоји прича у вријеме уткана која се преноси да је од овдашњих борова са ове арије направљена Страдиваријева виолина, ако и није лијепа је жеља. На узнешеном пољу Сунцу ближе гдје простору тишина пркоси, каквог ли куриозитета родио се оперски геније Мирослав Чангаловић. Овдије се играо квалитетан шах шире је познато. Тишина и људи су заједно пронашли смрзнуту мјеру, и коло наше је НИЈЕМО. У тежинама и тишинама, суровости и непоћудности живота, човјек је једино уз помоћ бистрог ума могао судбини приближити радост. Религиозан али и духовит какав јесте, Андреја Ђ. Врањеш 8 овдај народ је увијек био спреман на шалу, шалом је мијењао истину а истина је мијењала њега. Истина је у висинама нашим црвена од крви. Гинули су смијерни оријаши из овијех страна по земаљском шару, неки као пребјегли аустроугарски војници у Српској Краљевској војсци на Солунском фронту заједно са браћом својом за слободу отачества и ведрину живота мајчице Србије. Постамент херојству на Козари, Сутјесци, Неретви и ко зна гдје све још не направише тијелима и дјелима , улазили су такви у пјесме, у митове, у легенду. Хероји су се рађали у временима немира као љепота и трагика, као снијег, киша, модрина јутра. Љубав се испод снијежних тајни дијелила сиромаштвом. Све је на овом чудном мјесту осунчаном јасно , као суза чисто и човјек и камен и бор. Овај простор је изњедрио, дао признате и познате људе из разних области знања , наука и умјетности на понос роду своме. Најзеленије прољеће овдије се буди, тишином одјекује ехо, ПАТРИЈАРХА завијет, БУДИМО ЉУДИ, БУДИМО ЉУДИ. ГЛАМОЧ се носи у срцу, воли као најузвишенија истина.

26. 12. 2о19. године Књижевник Андреја ( Ђорђе ) Врањеш.

Рецензије

МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ ПРЕД ЛИЦЕМ СЕБЕ –МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ (Над збирком песама Андреје Ђ.Врањеша)

У поезији се подешавају чула – Владимир Куприн

Невиђене су могућности поезије. Мисаоност на пример,искри снагом духа и обезбеђује да се у њој скрасе обриси спољњег и унутрашњег песничког света.Али, загонетност је оно стваралачко: Ја постојим! Врхунац снаге поезије је свођење свега у мисао,бљесак из најдубље песникове природе. Зато је за добру песму некада потребан и само један стих и то поезија може јер поезија је више од свих уметности израз људске душевности и мисаоности.Она има највећи обим материјала цео људски живот али је у речима понекад,више но што желимо скучена. Отуда следи ово:Ко нема мисаоне и језичке одважности,он певање до краја не може извршити .А свој чин певања кроз мисаони и духовни облик,остварује и песник Андреја Врањеш у песничкој књизи „МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ“. Он пева из плућа СРЕМА кога види са две речи: „БУДАН ЛЕПОТОМ“.Из те безмерности простора и лепог,овај песник сакупља ретке доживљаје у свом звездилишту уз искуствену опаску: „Има оних који су спремни да угасе неку звезду наде“.Отуда све оно што оком такне благосиља кроз „Додир опреза“.Његове песме делују као Андрићеве“Мирне јутарње мисли“,даје се једно за друго узима се оно што ће се дати.Не поседовање је то магично богатство које се сном преображава затвара у себе и песник је богат“испуњен изнутра“. Он се Андреја Ђ. Врањеш 102 отвара својим лицем,пред лицем себе,често“Између тајни“,за које има мото певања, упозорење:

Сунчане осмехе сакриј,
склони их између тајни,
угледаће их крадљивци лепоте,
разне ће ти усне и осмехе.

Није више израз који се памти собом самим и у чега смешта многе које памти срце.И овде срећемо песникову дефиницију да је поезија Парнас раздраганог ума .Занимљива је и Врањешева закључница за уметност која гласи.“Отисак загонетне светлости“.И тако овај песник афористично,у изворном смислу афоризма као мисаоне форме пева или поетички беседи из себе,тако да урезује речи у тишине, а оне се утискују попут жига у време.Завичајност загрљаја за Врањеша је осећање да само они који воле имају моћ тог поседовања,није могуће изгубити себе,без те моћи јесте. Песник лечи дане негде на Уни (Горостас) а Динара је за њега мајка која чека и обавезује нас на повратак.Бити део оних страна.За њега су померања отварања круга узрочности а прогон узалудна безначајност грешног узрока,јер осуше се руке које на нишану држе дух,дух не може да уништи ни једна наопака људска нправа.Песников дух је у оку птице,то не треба сметнути с ума.Он је СИЗИФ,никада не губи наду и осмех,јер има пуну свест о циљу који је мајка упорности. Хвала песнику на посвети(Кроз светлост), овде бих поменуо и посвету, другу Аљоши Бухи из „Црвене јабуке“.Код његових мисли Врањеш открива извиднице ума,из тајне привремено отвара несталу дугу .Зато он пева и себе и свет. Тако је то бивало вазда, но песника нису чули само они који нису достојни шапата сећања.Једна таква врста повратка у круг времена и Сунца јесте чудесност моћи посвете.И ево у овом друштву песника Ивана Горана Ковачића(Бард туге),сликара Игњата Јоба чије ме је везано и за мој родни Субјел,ту је Дамир Савић (Сликар и песник) а Снежани Ивић Крстајић посвећује поетски пејсаж Равња над којим она у лику птице троши лет . У том вечитом зорилу мисли,мисли које узнете на вис језика и наде не можете померити,њима морате прићи макар песмом а ту је и ђедова кућа на Камену којој доходи“МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ“ где ђед седећи на прагу листа папиломе и свој Судбинар у коме је свака реч поезија а поезија је дакле чедо духа који показује и оно што ми не видимо,тишину доводи у говор. То је особеност певања овог песника чији је улог баштини српске поезије врдан пажње.У овој поезији превасходи љубав јер љубав у духу изнајми светлост и наду а то је овде успео песник Андреја Врањеш.После спознаје о свету кривих намера када је човек у питању ,нашег песника ни сумње нису напустиле. Он је подешено према збивањима наставио посао великог Диогена. На белини дана свећом тражи доброг човека. Само тај човек може обуздати ток времена којег песник именује именомСУНОВРАТИ.Ова песма је сама за себе једна важна антологија осећања према људима и природи са критичком сентенцом, Жао ми је што живи не постоје,исказао ја посебну забринутост кроз питање куда се то човек данашњице запутио? Да ли тамо на пример сија МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ или је то коначна ноћ за планету која нас је удостојила а мии били лоши гости.Ово је и критичка поезија.Он страхује од краја једног раздобља али које и као такво треба сачувати у поетском памћењу,заштитити га од поновног пропадања. Поезија не сме да се лиши свог задатка нити се може да прилагоди.У критичком смислу она има свој пут кога се држао и наш песник Андреја Врањеш.

Милијан ДЕСПОТОВИЋ, књижевник

Животописна посветница завичају (Андреја Ђ. ВРАЊЕШ: „МЈЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ“, збирка пјесама у рукопису)

С корјенима рођењем и традициом у гламочком крају, а судбином „отпухан“ у Сремску Митровицу, Андреја Ђорђа Врањеш, настављајући „кућни пјев“ јер и отац Ђорђе бијаше сјајан пјесаник (умро је у Сремској Митровици, а поред Гламоча, живио је и у Зеници), исписјује свој животопис. Онакав какав поетском визуром, али и сопственом душом, живот види, осјећа и са свиме у њему саосјећа поета који је већ увелико спознао „тај проклети живот списатељски“, да парафразирам великогДанила Киша. Млађи Врањеш још к томе, на свој начин, „повезује“ завичајност са сремским спознајама и искуствима, а између су поетски медаљони који, заправо, овој књизи дају особеност и ваљаност која итекако има смисла у овим нашим, данашњим, српским пјесничким трајањима. У четверостихној пјесми „Завичај“ он вели.“како с очима од светла бити слеп“, а песмом „Срем“ с двије ријечи, а с којом започиње своју збирку, каже:“Будан лепотом“. Дакле, Андреја Ђ. Врањеш, пјесник са умијећем и трагањем пјесмом, зна шта хоће и умије то казати, остварујући поетску шареницу управо животописом којег, ево, посвећује завичају а темељи га у новом пространству живљења. Уосталом, на почетку књиге стоји: „Збирку посвећујем Гламочу и Гламочанима“. Управо тамо, у том невеликом босанском градићу, упознао сам прије више од пола вијека, оца му Ђорђа; приређено је прво послије Другог свјетског рата књижевно вече у Гламочу, гдје смо стихове читали бањалучки пјесници и Ђорђе с нама. То је вече управо он, тада директор гламочке Гимназије, организовао и одржано је у биоскопској дворани која је управо била обновљена и уступљена сврси. Биоскопска је дворана била дупке пуна, што нас је итекако изненадило, а да не кажем колико и обрадовало. Али, Ђорђе ми је шапнуо:“ Они мисле да ћемо пјевати. Када схвате да нисмо пјевачи, почеће се осипати. Остаће у сали само родитељи мојих ђака…“ Тако је и било, у преполовљеној сали преостали посјетиоци били су ревносни слушаоци наше поезије, а посебно топлих ријечим доброг нам Ђорша Врањеша. Испричавши ову малу гламочку анегдоту, не умањујући пјев Врањеша млађег, хоћу да „оправдам“ његову одлуку да овај букет сјајних стихова посвети и поклони управо Гламочу свога оца и своме, односно Гламочанима уопште, па ма гдје били и како се осјећали, читајући ове стихове који су, понављам, у зрењу и одушевљењу, онакви како се осјећа и са животом саосјећа Андреја Ђ.Врањеш. Радостан што сам имао макар и мрвицу сопственог учешћа у појави ове збирке, радујем се њеном излажењу на радост не само Гламоча и Гламочана, него и читалаца уопште, који су се већ дружили с пјесником којем је ово четврта књига поезије. Надајмо се и његовим новим остварења. На многаја љета!

Ранко ПРЕРАДОВИЋ
О аутору

Андреја Ђ. Врањеш (Ливно1963.године). Студирао Права у Сарајеву, до сада објавио три збирке поезије: „НА ОБАЛИ СРЦА“ (Беокњига 2о15.год.) „СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА“ (Прометеј 2016.год.) „СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ “(Прометеј 2о17.год.) Ово му је четврта по реду збирка поезије. Објављивао у еминентним часописима и новинама за књижевност. Радни век провео у библиотекарској струци, бавио се радио новинарством, члан је Удружења књижевника Србије, живи и ствара у Сремској Митровици.

 

(Прочитано: 107 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.536 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif