БЛИЗАК У ТРАЈАЊУ – НАШ
Између вјетрова и вијекова Гламоч је у колијевци од борова трошио и троши своје вријеме објављивано тугом, јер више су његови житељи паћеници били у бескрају времена и догађаја, чудећи се свакојаком пасјалуку који их ето није могао ко зна због чега и зашто заобићи , мало је у њиховом студном животу бивало веселог. Човијек је на ову висораван дошао из муке да је муком брани и одбрани. Мука је овдје образ свијетли, занос и суштина живота,метафора части, најдивнија људска потреба да се остане слободан. Склоњен у врхове, вјерујући да ће се тако сачувати он и његов народ од харачлија разних и силника који су жељели да га имају у власништву,да од њега отимљу што се отети може,да вријеђају и скрнаве љепоту његову , све до данас овај поднебески градић проводи вјечност. Неодољив вјештином опстајања у неистраженој љепоти својој ,зимама омеђен заједно са селима живи само његово трајање у красу и пољу којега горштаци воле судбинама својим.Од њега живе,на њему се рађају и умиру оно је етика и естетика. А шума најљепша истина, успрвна љепота која се уздиже изнад људи и успомена.Постоји вјеровање проткано у легенду која се преноси да је од дрвета са овог поднебља направљена Страдиваријева виолина,ако и није лијепа је жеља.На узнешеном пољу испод звијезда рођен је оперски геније Мирослав Чангаловић.Овдије се игра најјачи шах шире. Као што је Ливно звук придобило љепотом гласова овдје је тишина пронашла мјеру,и коло је овдије НИЈЕМО .У тишини се размишљало вијековима,зато су људи бистрином ума једино умјели и могли одмарати тежину живота својих. Духовити какви јесу , спремни за шалу, шалом су разбијали истину,а истина њих, истина је у висинама нашим црвена од крви, гинуло се да би се живјело.Остављали су смерни оријаши из ,,овијех страна“кости своје по земаљском шару,неки као пребјегли Аустроугарски војници у редеве српске Краљевске војске,гинули су са својом браћом заједно на Солунском фронту за слободу и ведрину живота мајчице Србије. Постамент херојству на Козари, Сутјесци, Неретви и ко зна гдје све још не, направише тијелима и дјелима.Хероји се рађају из немира ових људи, као судбина,хероика и трагика , као природна појава,као киша, снијег,као Сунчеви зраци,као планински извори,као модра јутра. Љубав се овдије дијелила одувијек сиромаштвом, топлим као кора` јечменог хљеба и човијек није тајна, овдје се кали зимама грубим, најзеленије прољеће овдије се буди , одјекује ехо стијењем и камењем, завијет ПАТРИЈАРХОВ: ,,БУДИМО ЉУДИ“Дао је овај крај многа паметна имена ,велике инжењере,љекаре,умјетнике и стручњаке на понос роду и своме завичају.ГЛАМОЧ ЈЕ ИСТИНА КОЈА СЕ ВОЛИ.
ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ
Између вјетрова и вијекова Гламоч је у колијевци од борова трошио и троши своје вријеме објављивано тугом, јер више су његови житељи паћеници били у бескрају времена и догађаја, чудећи се свакојаком пасјалуку који их ето није могао ко зна због чега и зашто заобићи , мало је у њиховом студном животу бивало веселог. Човијек је на ову висораван дошао из муке да је муком брани и одбрани. Мука је овдје образ свијетли, занос и суштина живота,метафора части, најдивнија људска потреба да се остане слободан. Склоњен у врхове, вјерујући да ће се тако сачувати он и његов народ од харачлија разних и силника који су жељели да га имају у власништву,да од њега отимљу што се отети може,да вријеђају и скрнаве љепоту његову , све до данас овај поднебески градић проводи вјечност. Неодољив вјештином опстајања у неистраженој љепоти својој ,зимама омеђен заједно са селима живи само његово трајање у красу и пољу којега горштаци воле судбинама својим.Од њега живе,на њему се рађају и умиру оно је етика и естетика. А шума најљепша истина, успрвна љепота која се уздиже изнад људи и успомена.Постоји вјеровање проткано у легенду која се преноси да је од дрвета са овог поднебља направљена Страдиваријева виолина,ако и није лијепа је жеља.На узнешеном пољу испод звијезда рођен је оперски геније Мирослав Чангаловић.Овдије се игра најјачи шах шире. Као што је Ливно звук придобило љепотом гласова овдје је тишина пронашла мјеру,и коло је овдије НИЈЕМО .У тишини се размишљало вијековима,зато су људи бистрином ума једино умјели и могли одмарати тежину живота својих. Духовити какви јесу , спремни за шалу, шалом су разбијали истину,а истина њих, истина је у висинама нашим црвена од крви, гинуло се да би се живјело.Остављали су смерни оријаши из ,,овијех страна“кости своје по земаљском шару,неки као пребјегли Аустроугарски војници у редеве српске Краљевске војске,гинули су са својом браћом заједно на Солунском фронту за слободу и ведрину живота мајчице Србије. Постамент херојству на Козари, Сутјесци, Неретви и ко зна гдје све још не, направише тијелима и дјелима.Хероји се рађају из немира ових људи, као судбина,хероика и трагика , као природна појава,као киша, снијег,као Сунчеви зраци,као планински извори,као модра јутра. Љубав се овдије дијелила одувијек сиромаштвом, топлим као кора` јечменог хљеба и човијек није тајна, овдје се кали зимама грубим, најзеленије прољеће овдије се буди , одјекује ехо стијењем и камењем, завијет ПАТРИЈАРХОВ: ,,БУДИМО ЉУДИ“Дао је овај крај многа паметна имена ,велике инжењере,љекаре,умјетнике и стручњаке на понос роду и своме завичају.ГЛАМОЧ ЈЕ ИСТИНА КОЈА СЕ ВОЛИ.
ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ
Он је размишљао, пријатељица га је упитала о чему толико дубоко? Гледао сам мраве кад се мимоилазе и замисли сви се дотичу у пролазу као да саопштавају нешто једни другима,јављају или најављују, можда важно битно. Код људи је супротно,они говоре иза леђа, мрави имају много величанственог у својим вредним животима, немају времена да се боје, пре угину него схвате да су живели.Волим гледати мраве, сигуран сам да сам се дружио са лепотом,кад гледам мраве заборавим на људе,кад гледам мраве осећам се велик и јасан као планина.Волим гледати мраве.
© Андреја Ђ. Врањеш
(Прочитано: 63 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.479 пута)
