ПРАВОУГЛИ ТРОУГАО
Е,
једном,
када будеш причала,
приче о овоме нашем трајњу,
поравнавала далеке хипотенузе,
у животу различитих година, страна,
рећи ћеш свима јасно, не обојено колико су,
дужина и висина ограничене величином својом.
Лепота је увек у оном изненадном решењу задатка,
све што нам се касније деси важно, јесте слободан пад
у остатак будућности која се и увек заврши са губитком нас.
У суштини све је у времену, резултату различитих нам покушаја.
Категорија: Andreja Vranješ
АДРЕСА – Андреја Ђ. Врањеш
АДРЕСА
др Горану Павловићу
Када будеш кренуо у прошло,
позови и мене,
правићу ти друштво,
до прве успомене.
Даље не бих ишао,
може да се деси,
да угледам друге људе неке,
на мојој адреси.
ДЕДА ЛУКА – Андреја Ђ. Врањеш
ДЕДА ЛУКА
Он ломио време, оно њега боло,
послове тешке животом славио,
мислио да је могао боље,
руке су његове биле две немира реке,
што трудом теку.
Није знао бити тужан,
широки осмех њега је носио,
поглед је имао мекано јужан.
Када год га се сетим,
у мени радост, па као да летим.
После болова који су га животом стизали,
цео је остао ода радости,
волим што сам имао ДЕДУ људину,
кад је давао срећан је давао,
грехове једва да је и имао,
оно што је важно битно,
поштен је заспао.
ШАШАВЕ ФОЛ – Андреја Ђ. Врањеш
ШАШАВE ФОЛ
М. Ани из NЕW – YORKA града
Пролазе времена
и с њима даме наоко шашавe,
увек их дивно ћошкастих има,
небо знају да опарају,
изваде Сунце да задиве,
оне најлепше што варају.
Шта би било да их нема?
Живот би можда и био porto franko,
али с милион проблема.
Тe што најпаметније, најлепше
главачке скачу ,
што месечину грабуљама као скидају,
нека их нека засмејавају,
срећа је па их не укидају.
Али треба знати,
враголасте оне душама својим лумпују,
насмејане што корачају,
највише и тугују.
15.04.2020. године,
Сремска Митровица.
РАЗЛИКЕ – Андреја Ђ. Врањеш
РАЗЛИКЕ
Песнику Ранку Прерадовићу Деди.
Људи су разлике велике,
једни имају победе други немају ни поразе,
једни знају све,
други небо не опазе.
Неки играју бриџ по салонима,
другима је сва радост од блата,
једнима су ноћи од Сунца светлије,
некима су убили јединога брата.
ЉЕПОТА KАО СУДБИНА – Мирза Делибашић – Андреја Ђ. Врањеш
ЉЕПОТА KАО СУДБИНА – Мирза Делибашић.
Рођен да тихим живљењем плијени, додиривао је срца милиона многих који су га вољели и поштовали. Игром која је остала, запамћена умјетност, дјело које око нигдје и ни код ког није могло нити ће слично видјети јер био је маг игре,, У њему је било толико жеље да нам буде лијепо“, како се некад у пјесми изразио принц поезије ИЗЕТ КИКО САРАЈЛИЋ. Стил, шарм, господственост, интелектуалност, скромност какву поседују велики, говорила је о ширини коју је имао, он је заправо и постојао да задиви.
Mирза је био човјек који је тугу и радост претварао у моћ најљудскијег да треба вољети и само вољети. Ипак главна одлика не само његовог спољашњег већ и дубоко унутарњег људског био је особен стил. Бифон би рекао: ,,Стил то је човјек“. И Мирза га је носио не само у покрету носио га је као суштину, ону исконску Богом дасну тајну. Могли смо навијати за који било тим на свијету, гледали смо у њега као што Индуси гледају у гуруа, у његову кошаркашку причу, плес кошаркашког генија, препознавали елеганцију у осмјеху, oсмјелио бих се рећи ослушкивали музику игре. Његова играчка решења била су метафора за перфекцију. Aли Мирза је прије свега и до краја остао племенит истином својом стога је од Бога био награђен талентом којег је претворио у незаборав.
Настави са читањем “ЉЕПОТА KАО СУДБИНА – Мирза Делибашић – Андреја Ђ. Врањеш”
РАДОЗНАЛЕ – Андреја Ђ. Врањеш
РАДОЗНАЛЕ
оним бившим, садашњим и будућим гимназијалкама.
Ви што сте надвисиле лепоту,
где сте се скриле далеке,
чекали смо осмехе Ваше,
кад ништа без Вас није могло лепше да нам се деси,
кад оно што је било нестварно,
ненадано се збило,
на Вашој од цвећа шареној адреси.
Тихо ,тајновито као музика када се слуша,
чекали смо писма намирисана,
заједно ћутати знали,
после смо рецитовали Бодлера,говорили МОПАСАНА.
Падале су радосне кише,
рађале се тајне,
и ништа више.
Од онда пуне чаше су празне,
суморна се рађају Сунца
и песма је клише.
С ким да се враћамо као некад блиски,
коме да се пише?
Када сте са собом кренуле,
отишле сте велике,
за Дон Жуане бледе, радознале ,
или за Баш – Челике.
У ЗОРИЛУ ПРИМИЦАЈИ – Андреја Ђ. Врањеш
У ЗОРИЛУ ПРИМИЦАЈИ
Не размишљај о сусретима покадкад долуталим,
што бејаху као макови црвени,
у зорама одгонетања најлепше суштине,
када смо живели дидирима ,
кад су ветрови разносили звукове наших примицаја,
руке грлиле тишином,
а ми веровали да се све наслеђује,
па и гладна вољења.
Нећеш никада написати песме толико великих стихова,
које си изговарала телом у част љубави.
Све што си помислила видело се у младовању,
чинила си све да нам буде широко лепо,
нудили смо се поезијом голом,
кад свака твоја реч беше откривена тајна, изговорена тихо,
као буђење светла,као пад зрелог снопља
па и тај шумор непоновљивих жеља.
Све било је велико
и око и поглед,
светлили смо једним пламеном,
исте мисли памтили,
ти си била море дубоко лепотом,
ја маестрал,
на телу валова,
расуте радости,
у горилу страсти.
Пловили смо љубопловом меким,
једином, таквом,
на коти младости.
ЧОВЕК И МОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш
ЧОВЕК И МОРЕ
Величину мора схватимо тек када се нађемо између двају плавих бескраја неба и воде. У пустињи лепоте изгледамо смешно минорни или тужно немоћни. Само они који се овом пространству животом приклањају препознају разлику између себе и мора. Ову истину би требало спознати да се пролазни не узносимо.
ЧОВЕК И ПТИЦА – Андреја Ђ. Врањеш
ЧОВЕК И ПТИЦА
Од када траје животом трпњом човек је гледао, гледа и гледаће птичји лет као фасцинацију .Пењући се путевима небеским до краја властитог немира , или када у јату збраја висине у дужину живљења, птица кроз време плени лепотом. Неки пронађоше воду за одгонетања тајну ,неки заволеше земљу као радосну сигурност, неки изабраше мимикрију бранећи белином слободу у царству снега и леда. Једино је птица издвојена суштином имала и има храбрости да се цео живот обрушава плаветнилом, само она страх претвара у игру. Ако јој је смрт истина док слави висине, ако јесте, онда је награђена двоструком лепотом: висином живљења и величином смрти. Улепшавши смисао постојањем својим птица истрајава лепоту . Човек ће док год га има у шаренилу туга и радовањања, мирноћа и трвења посматрати чудесни лет , никаква сличност неће моћи угодити оку невиђеније. На небу сеанса, птица је непромењива лепота. Пустимо је да лети, ако је отмемо од времена изгубили смо чаробни поглед у вечно.
© Андреја Ђ Врањеш.
Од када траје животом трпњом човек је гледао, гледа и гледаће птичји лет као фасцинацију .Пењући се путевима небеским до краја властитог немира , или када у јату збраја висине у дужину живљења, птица кроз време плени лепотом. Неки пронађоше воду за одгонетања тајну ,неки заволеше земљу као радосну сигурност, неки изабраше мимикрију бранећи белином слободу у царству снега и леда. Једино је птица издвојена суштином имала и има храбрости да се цео живот обрушава плаветнилом, само она страх претвара у игру. Ако јој је смрт истина док слави висине, ако јесте, онда је награђена двоструком лепотом: висином живљења и величином смрти. Улепшавши смисао постојањем својим птица истрајава лепоту . Човек ће док год га има у шаренилу туга и радовањања, мирноћа и трвења посматрати чудесни лет , никаква сличност неће моћи угодити оку невиђеније. На небу сеанса, птица је непромењива лепота. Пустимо је да лети, ако је отмемо од времена изгубили смо чаробни поглед у вечно.
© Андреја Ђ Врањеш.