ИСТО ИМЕ
1925 – 1942
Пожурио нагло у хладно нијемо,
старији од јутра није био,
за радост свјетла поклонио небо,
да ли је знао шта је хтио?
Шапнули му облаци ,
ко се сакрива живот му је бијег,
љепоту даде тами без Сунца,
нестаде дјечак као снијег.
Сестра га чекала срцем цјелим,
у око да уђе из слијепих даљина,
сузе росиле сјећање тужно,
именом сјетним када зовне сина.
НЕЈАСНО
Кад се прикраду нека доба,
сви се већ некако снађу,
на безумља паради,
није му јасно само,
шта ће радити пијанци,
кад умру воћњаци и виногради?
САМ
Осетио је тугу врлине,
облак један а много неба.
ИСКРЕ:
– КАДА СЕ НИСКОСТ ДИГНЕ НА ПИЈАДЕСТАЛ, УНИВЕРЗУМ ЗАРИДА.
-КАДА СВЕ ПОСТАНЕ СВЕЈЕДНО ПОГОЂЕНИ СМО У СЕЋАЊЕ
© Андреја Ђ. Врањеш
(Прочитано: 50 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.430 пута)