ЦЕЦА
а ја дете са села”
Побегли смо невешто са четвртог часа
У ходнику обоје остасмо без гласа
Тек онако пало нам на памет
А напољу цича и неки кијамет.
Водила ме полумрачним ходником
Гимназијског здања
А, признајем, из те области
Био сам врло скромног знања.
Шетала ме кроз ходнике и тамо и амо
Кружила ручицама и овамо и онамо
Дрхтао сам збуњен и црвен у лицу
Тек на крају ходника спазисмо столицу.
Пољупци се слише у тишини и мраку
Усне засташе на маленом врату
Цвркутала, ломила се и увијала нежно
Све остало даље поста неизбежно.
Сутрадан већ вешто побегосмо тише
Безброј пољубаца у један се слише
Учили смо брзо и са много воље
Поновисмо исто, сад већ много боље.
Трећи дан већ, ево, не долази Цеца
Гимназијски ходник осветљен до бола
Пуст је ходник празно ми у глави
А латински оста да лето поправи.
© Боривоје Бора Видојковић
