Аутор: Veselin Mandarin

Мздопремчивост сваког старог краси,
из свиле му рађа помиловање.
Неразумљиво је тело једне мати,
што изјутра своје дете рани.

Срцеведац од јунака прави,
љубав рађа из гомиле сласти.
Родите ме у другом животу,
славољубље и мене да краси.

Опрости ми Боже, свако неистовство,
из багре ме ка себи привуци.
Прикљученије мене у рат води,
води, док ме крв по чаиру кваси.

Шта да кажем, коме да се дивим?
Могућство влада над неистовством.
Одем ли и над фронтом се пружим,
могућство ми ратну гробницу дода.

Сахраните ме, међу своје свете,
па да певам и песме им пишем.
Умро јунак над јунаком ведрим,
остала је радост да ме памти.

Угодије на даћу ми спусти,
док се свака суза ори,
Душани брав нека пости,
спалити ме до последње кости.

Веселин Мандарин

Однео је мамед сваку шалу,
метиљива душа посташе момe оцу.
Мижерија је у његовом родном сокаку,
за мало да мулац постанем.

Данас је сазрела пјускавица,
деца се подјебавати кренуше.
Нико му није опроштај направио,
гроб су му крај њиве припремише.

Погрдну је фамилију имао,
док је сворцао по њиви.
Синоћ је долетела зима,
сада му то беше дом.

Чувај себе, поштуј друге,
није пост да се слади.
Туђе муке ка другоме лете,
па ти оне постану дом.

Веселин Мандарин

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Веселин Мандарин

Белезгати знаде старо момче,
док му отац думи над главом.
Дроб је његов препун чевуја,
што је деда за црне дане посадио.

Док га дете из другог сокака дозива,
он хтеде само гргојати.
Мисли да једини ижумињати знаде,
добро ли се прешао није.

Кад са планине долети млада,
принц се крене кортеђавати.
Па јој покуша свући лигамбе са ногу,
она му рече да је мудоња.

Кад је дошло време поста,
сав метиљав он беше.
Мижерија свуда по трави,
мувар се пење низ одећу.

Паламуди стари песник,
оплакује сељака свог.
Па га душа крене престати,
прогони га српски род.

Веселин Мандарин

Нисам далеко отишао,
потражи ме.
Видиш ли празнину испод нокта,
док отклањаш сваки задах боли,
ту сам, покрај коже стере,
празнине се бојим, кријем се,
ту сам, иза тачке живота,
корачам без крви и бојим се,
однеће ме ветар.

Потражи ме, нисам одмакао далеко,
ја сам ту, где кожа је тесна,
видиш ли, ожиљак црне зоре,
потражи ме и када ти буде боље.

Потражи ме, немој ме заобићи,
без мене немој отићи,
ево ме, дишем изнад праха,
ја сам ту, где живи мртвак спава.

Ево ме, ово је моје место,
гробље је сувише тесно,
пусти ме, под кожом ме стави,
оживећеш и сумрак ће стати.

Оживи ме, оживи сваког мртвака,
да волиш и троје, ти добро си знала.
Оживи ме, из гроба ме дигни,
немаштину своју и под земљом видим.

Веселин Мандарин

Отвори очи и пронађи ме,
кријем се од ока свога,
отвори очи и погледај
видиш ли ме тамо?

Не гледај у празно,
то нисам био ја,
моје косе бешу црне,
погледај док жмуриш.

Осетиш ли мирис соли?
Клизим низ ивицу папира,
огорчен и поквашен,
смрад ми се увукао под кожу,
а ја места немам.

Ко сам сада ја?
Ја сам сада ти.
Затворен и сакривен под звездом,
миришем боли и над јечамом виленим.

Ко је ово?
Не осетим мирис чежње на твојим грудима,
мора да си ти.
Теби место није ведро,
теби талас косе плете,
сањаш ли још увек?
Умиреш ли стотину пута,
у жељи, у жељи да ме угледаш,
закачиш ми врат и угостиш снове,
нахраниш погане стопе.

Ко смо ми?
Крви немамо у телу,
косе нам бешу сиве,
живимо ли негде у мраку?

Ко је ово?
Није ваљда јутро свануло,
па нам тела под земљом копају.
Поп душу да олакша,
душу, а ја лакоћу немам.

Преживим ли и овај рат,
сазнаћеш боли моје боли,
нежно ћеш ми пољубити длан,
оживећу, оживећу злобу у себи,
покопати срце и коначно завладати,
завладати, као владари наших душа.

Зар ја да одсвирам почетак и крај?
Завриштим ли на сав глас,
небо ће застати, светлост нестати,
а Бог заплакати.

Зар ја да одлепим љубав са стола,
са стола, где ти кости вриште,
спас безумно тражиш и молиш,
молиш, да љубав родим.

Зар и након смрти да ти пишем песме?
Теби, теби о којој безгрешни паламуде,
кроз своје песничке одоре те казују,
лажу народ немилосрдно,
љубав неће преживети, сахраните је.

Зар ја у свом трошку,
гробно место да плаћам?
Зажмурим на лево око,
јер у десном спаваш.
Спаваш и умиреш кроз сан,
отворићу срце за крај.

Умреш ли и Богу душу предаш,
сазнаћеш о љубави нешто.
Да си ме волела, бар један дан,
теби не би дошао крај.

Зажмури и пожели дане,
подарићу ти своје.
Дајем ти снове и одоре.
живот без љубави тоне,
тоне, али није ствар у томе,
сиђи, а ја ћу горе.

Веселин Мандарин

Умем ја живети без тебе,
само једног срце се плаши,
када одрасте дете у мени,
коме ће душа да се врати?

Узбијеш ли груди о груди моје,
осетићеш мирис дивљих трешања.
Чежња тада пак се јави,
она ће ме себи примити.

Родим ли се у другоме дому,
исте ћу ране придобити.
Херој своје патње рујне,
чезнем да Рајну призовем.

Позни сати ка олтаром круже,
багрење старо, од громова штите.
Родим ли се у другом животу,
коме ће љубав да се врати?

Веселин Мандарин

Стрепим сваки пут док удишем дах,
да ваздух који дишем, огадиће мраз.
Стрепим и кад по чаиру лутам,
ти оживећеш, а ја нећу бити будан.

Стрепим да ти име казујем,
проклињем живот и туђе авлије.
Стрепим да моја нећеш бити,
ти оживећеш у некој дугој причи.

Стрепим и док људе лажем,
откриће ми срца слабост.
Стрепим јер ме нећеш стићи,
ти оживећеш, а ја морам ићи.

Стрепим да стрепиш и ти,
моје боли, моја очајања.
Стрепим да ти тело под земљом клизи
ти жива умиреш, а ја мртав живим.

Стрепим да чаир куне,
моје боли, изјутра слави.
Када одеш и душа се сломи,
три че раке копати.
Једна за дете, наду и снове,
друга за живот, што пребрзо оде.
Стрепим да у трећој, ти вечно сниваш,
ја ћу крај тебе, без имало стида.
А након тога, гробару не броји,
наше душе, стихом опоји.
Опоји, па нас у живот врати,
моје песме, изнад гроба спали.

Веселин Мандарин

Када болест заволи снове,
поквариш ли сан у жељи да ме отпеваш,
отпеваш и чврсто ми ухватиш длан.
Узбијеш се покрај мога стола,
нежно се дигнеш у висине,
висине, где бол не крсти људе.

Када болест заволи дане,
пожелиш ли гласа да чујеш,
или је и теби доста галаме,
галаме, што те изјутра буди.

Када болест заволи мајке,
пожелиш ли са њима да одеш,
одеш, и међу свете почиваш.
Или је и теби доста суза,
суза, што те изјутра квасе.

Када болест заволи тужне,
пожелећу и ја са тобом да одем,
одем, на непознате стазе,
непознате и од очију сакривене,
сакривене и преко главе затрпане.

Веселин Мандарин