Саслушај ме песмо

Само ме ти песмо, међу живе вучеш,
само се твоји јади у моје боли уздају.
Не веруј кад ти кажу песмо, како те варам,
и стопе да ти изјутра љубим.
Све што чујеш о мени, лажу,
људи сикћу и вуко ме на дно.

Ти поверуј мени, не питај их ништа,
њихове гробове, оплакују птице.
Тамо часни не залазе више,
нити маре, нити се веселе.

Не веруј им где сам синоћ био,
лаж им низ очи бије.
Побиће и тебе, песмо моја драга,
па ћеш и ти међу птице да снијеш.

Док међу стихове читаш,
угледаш ли датум мог рођења?
Или је и теби, до моје смрти стало,
па ми раку копаш до свршетка.

Веселин Мандарин

Оживи свога роба- Веселин Мандарин

Све љубави у мени живе,
и након твоје смрти, бесмртно воле.
Све патње у моме врту гостују,
без длаке на крацима, звезде их госте.

Све љубави у мојим рукама станују,
прашина, чежња и бол,
ма какво покајање.
Кроз њих само још
немаштина није промакла,
уморне су руке од немања.

Све љубави ка тебе ме воде,
скинеш ли маску, и снажно се узбијеш,
оживечу, проходачу и опет ћу волети,
у граду, у граду који само љубав воли.

Све љубави носе капуте,
душе су им чисте, образи румени.
Само наша љубав беше гола,
гола, као на дан рођења.

Све љубави у теби живе,
прстење среће ка бескрају носе.
Само наша љубав боли и моли,
моли, опет да је родиш.

Веселин Мандарин

Саслушај ме песмо- Веселин Мандарин


Само ме ти песмо, међу живе вучеш,
само се твоји јади у моје боли уздају.
Не веруј кад ти кажу песмо, како те варам,
и стопе да ти изјутра љубим.
Све што чујеш о мени, лажу,
људи сикћу и вуко ме на дно.

Ти поверуј мени, не питај их ништа,
њихове гробове, оплакују птице.
Тамо часни не залазе више,
нити маре, нити се веселе.

Не веруј им где сам синоћ био,
лаж им низ очи бије.
Побиће и тебе, песмо моја драга,
па ћеш и ти међу птице да снијеш.

Док међу стихове читаш,
угледаш ли датум мог рођења?
Или је и теби, до моје смрти стало,
па ми раку копаш до свршетка.

Веселин Мандарин

Мој деда није песник

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин

Мој деда није песник- Веселин Мандарин

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин

Bolna pesma

Nema te, a tako te potajno osećam
Želim te a tuga me prokleta preseca
Uzmi me, i nežno mme u zagrljaj smesti,
čuvaj me, jer nećeš me ponovo sresti.

Bole me noći one puste i prazne
svemir je uzeo sve ove dane.
Vidim te kad sunce ode sa strane
trebaš mi a noć nikako da padne

Život je nestao u jednome trenu
Oči od suza sve više me peku,
Budim se na osećaj mirisa tvoga
padam na pod jer nevreme se sprema.

TI NE POSTOJIŠ

Moja si priča bez granica
nebo bez sjaja i stanica,
žena što zveri mi tera
deo mog remek-dela.

Ti ne postojiš zapravo
tebe još nisam pronašao,
zabluda ili igra reči
pesmom dušu lečim.

U dubini oka nevidljivog
andjeli kolo vode,
dušu da rujnu opiju
tajnu moju da otkriju.

A kada sumrak zavlada
i smrt me rujna savlada,
ti ćeš me pronaći
iznad svake laži.

U pesmi je slovo crveno
krvlju mojom ugrejano,
da svetlost te moja prati
kraj mene ponekad svrati.

NISAM TI REKAO- Veselin Mandarin

Nisam ti rekao da li mrtvi žive
da li vide sve, sa oka svoja dva,
ili život vode pod tamnom senkom
da im koža od vetra zanjiše.

Nisam ti rekao pesmu ovu ja,
pesmu meku, što mi dušu para
onako lagano i tiho,
da ne čuje niko.

Nisam ti rekao gde me život vodi,
ni što me majka rodi,
u ovom svetu bola
nevero moja.

Nisam ti rekao šta će sutra biti,
da li ću negde stići,
sa suze ove dve,
što pokvasiše svet.

Nisam ti rekao želju poslednju,
nju sa sobom poneću,
Bogu u miraz da predam,
krv je moja bedna.

A znaš li šta se nakon kraja zbiva?
I zašto život nije jedank svima,
pa se neko od kristala nosi,
a čovek za život se bori.

Veselin Mandarin – Na pokop

Utihnuće u meni svaki deo moje boli
i zemlji ću telo u miraz da predam,
harfom snenom odsviraće pesmu
onu meku, za nas dvoje.

Sa druge je strane bolje mesto
tamo me u ludoj noći potraži,
ispod crne zemlje, mokrih gora,
sniva duša moja.

Kada se zvono u podnevlje javi
nemoj me suzama svojim kvasiti
no samo mi ime dobro upamti,
mrtvog da me u život vratiš.

Ružu rujnu na pokop mi stavi
da na tebe sve zamiriše,
tužne boli, gorke soli,
mrtvav dane brojim.