Зар ја да одсвирам почетак и крај?
Завриштим ли на сав глас,
небо ће застати, светлост нестати,
а Бог заплакати.
Зар ја да одлепим љубав са стола,
са стола, где ти кости вриште,
спас безумно тражиш и молиш,
молиш, да љубав родим.
Зар и након смрти да ти пишем песме?
Теби, теби о којој безгрешни паламуде,
кроз своје песничке одоре те казују,
лажу народ немилосрдно,
љубав неће преживети, сахраните је.
Зар ја у свом трошку,
гробно место да плаћам?
Зажмурим на лево око,
јер у десном спаваш.
Спаваш и умиреш кроз сан,
отворићу срце за крај.
Умреш ли и Богу душу предаш,
сазнаћеш о љубави нешто.
Да си ме волела, бар један дан,
теби не би дошао крај.
Зажмури и пожели дане,
подарићу ти своје.
Дајем ти снове и одоре.
живот без љубави тоне,
тоне, али није ствар у томе,
сиђи, а ја ћу горе.
Веселин Мандарин
