Отвори очи и пронађи ме,
кријем се од ока свога,
отвори очи и погледај
видиш ли ме тамо?
Не гледај у празно,
то нисам био ја,
моје косе бешу црне,
погледај док жмуриш.
Осетиш ли мирис соли?
Клизим низ ивицу папира,
огорчен и поквашен,
смрад ми се увукао под кожу,
а ја места немам.
Ко сам сада ја?
Ја сам сада ти.
Затворен и сакривен под звездом,
миришем боли и над јечамом виленим.
Ко је ово?
Не осетим мирис чежње на твојим грудима,
мора да си ти.
Теби место није ведро,
теби талас косе плете,
сањаш ли још увек?
Умиреш ли стотину пута,
у жељи, у жељи да ме угледаш,
закачиш ми врат и угостиш снове,
нахраниш погане стопе.
Ко смо ми?
Крви немамо у телу,
косе нам бешу сиве,
живимо ли негде у мраку?
Ко је ово?
Није ваљда јутро свануло,
па нам тела под земљом копају.
Поп душу да олакша,
душу, а ја лакоћу немам.
Преживим ли и овај рат,
сазнаћеш боли моје боли,
нежно ћеш ми пољубити длан,
оживећу, оживећу злобу у себи,
покопати срце и коначно завладати,
завладати, као владари наших душа.
