Колос смрти- Веселин Мандарин

Видим колос у твојим очима,
док упијаш задњи део тла.
Мрем и мрем што сам мрео,
да због ока твоја два,
мртве угледам.
Штета би било да мрак утрне,
љубав и трње
што трне за тобом.
Штета је да видим
пред олтаром вида,
љубави виђене.
Да угледам бедну смрт,
што живе присваја
и мртве изроди,
без трунке рађања.
Или да се песнику поклоним,
и потонем као песма рујна
док корача по дну мрења.
Умрећу и нећу сазнати,
да ли и за самрт има смрти,
или је од ње јача вечност,
што је из приче памтим.

Веселин Мандарин

Залуд је бдење- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Пролог, мајка и сан,
сан, мајка, пролог и ја.
Залуд је све што сја,
сваки петак, метак и мрак.
Залуд је сат што обеси дан,
украде грам ничега.
Пролог, патња и јад,
сан је све што сам снио,
сваки пређени пут што му име знам,
чезнем да прилог вам дам.
Залуд је свако свето слово,
чак и оно што сам волео,
волео и буном је клео,
убраше и моје дуње неко.
Пролог и јад, дуња и још јаднији ја,
са прологом у глави,
што без лажи, лажем.
Чезнем да ти пролог дам
и кажем сан,
што сам синоћ снио.
Јад, љубав и бдење,
појешеће нас мрак
има да нас сатре за крај.
Поново лажем, а мрак је
и лажем да је мрак,
само да те сањајући угрејем,
а ти на покопу осветли мрак
и знај, бдење је за двоје…

Веселин Мандарин

ИЂОШ МЕ ЈЕ СРЕО- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.

Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.

Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.

Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.

Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме ми пише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.

Веселин Мандарин

Не познајем љубав- Веселин Мандарин

Не спомињи помоћ,
не лажи ме истином,
док по магли уздишеш.
Завараваш љубав и љубавнике,
украдеш оку поглед,
а да не трепнеш.
Замишљаш чежњу у црном огртачу,
која зјапи од болова.
Поново си ме љубави одљубила,
док си ми тело расула по ноћи.
Миришем на грех и јадо што се риче,
не познајем твоје стазе,
и није ме опекла радост.
Лутам и заплићем речи,
док бројим године што се пале.
Не спомињи мирисе моје,
док ти крваве руке красе и
оплакујеш сваки прах прашине.
Не подносим лажи,
не познајем љубав
и нисам одавде.
Умрећу и нећу те угледати,
мртваке сам под своје узео,
не спомињи љубав и иди од мене,
и заблуда се пред стрепњом клања.

Веселин Мандарин

Dušu ti mi spasi- Veselin Mandarin

I nije suza svaka slabost,
od zaborava ti me spasi.
Ruke snažne noćas mi pruži,
želje noćne ti mi vrati.

Puste su me rane zapekle,
dani tuge sporo teku;
gorčinu od boli gajim,
srce noćas zastalo je.

Pusti deo moje duše
spas od smrti traži
da mu snagu pružim,
ime da ti kazujem.

Gore boli večnog plamena,
vetrovi ih tebi šalju
da ti snovi izgore,
misli da ti pružim.

Zadah duše moje ispuštam
da ti sebe noćas pokažem,
sa vatrom rane da rashladim,
u vodi večnost da pronađem.

Veselin Mandarin

Krvlju pokvašen- Veselin Mandarin

Znam daljinu neizmernih boli,
duša nemirna u oči je gledala.
Samoći bez daha ime poznajem,
rukama teškim okove sam vezao.

Daleke su gore jednom plakale,
za gram pomilovanja nebo su molile.
Slamka spasa pod prozore prolazi,
a kapiju gvozdenu nikako da potrefi.

U jednome trenu sve se sruši,
zemlja vode željna noćima se guši.
Nesrećni čovek je suzama kvasio,
krvlju je otrovnom travu ukrasio.

Изјутра у починак- Веселин Мандарин

Знам да ће, кад заспиш,
заспати свет и јунак стари,
оплакаћеш чемерне стазе,
и спалити вечност моју.
Стварност ћу тражити залуд,
док љубићу једну Ану,
њене груди бешу меке,
покрај ње и мртвак излуди.
Знам да ће, када родиш,
над светлом завладати тама,
име моје он ће бити,
родиш ли и живот му пружиш,
о мојим песмама и невини ће лагати.
Слажи ме и оживи сваки уздах,
уздах који име ти пише,
жено имена жељна.
Осетиш ли додир боли,
док ти косу тихо плетем?
Или је и теби од живота прече,
да те кроз стихове памте?
Знам да ћеш, кад заспим,
уловити кобне ноћи,
и на мој починак,
изјутра доћи.

Веселин Мандарин

Душни брав за милост- Веселин Мандарин

Мздопремчивост сваког старог краси,
из свиле му рађа помиловање.
Неразумљиво је тело једне мати,
што изјутра своје дете рани.

Срцеведац од јунака прави,
љубав рађа из гомиле сласти.
Родите ме у другом животу,
славољубље и мене да краси.

Опрости ми Боже, свако неистовство,
из багре ме ка себи привуци.
Прикљученије мене у рат води,
води, док ме крв по чаиру кваси.

Шта да кажем, коме да се дивим?
Могућство влада над неистовством.
Одем ли и над фронтом се пружим,
могућство ми ратну гробницу дода.

Сахраните ме, међу своје свете,
па да певам и песме им пишем.
Умро јунак над јунаком ведрим,
остала је радост да ме памти.

Угодије на даћу ми спусти,
док се свака суза ори,
Душани брав нека пости,
спалити ме до последње кости.

Веселин Мандарин

Сворцати- Веселин Мандарин

Однео је мамед сваку шалу,
метиљива душа посташе момe оцу.
Мижерија је у његовом родном сокаку,
за мало да мулац постанем.

Данас је сазрела пјускавица,
деца се подјебавати кренуше.
Нико му није опроштај направио,
гроб су му крај њиве припремише.

Погрдну је фамилију имао,
док је сворцао по њиви.
Синоћ је долетела зима,
сада му то беше дом.

Чувај себе, поштуј друге,
није пост да се слади.
Туђе муке ка другоме лете,
па ти оне постану дом.

Веселин Мандарин

Ана које нема- Веселин Мандарин

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Веселин Мандарин