Аутор: poetessa

“Složiti izgovoreno

i nikad dorečeno?”

pomisli Sizif

i apsurd slete —

kud mu bî

volja.

Bolest. Hej!

Kroz tmuli zamah noći,

bljesak  još jednog smelog jutra.

.

Melanholija

podvijenog

repa.

.

Ja sam let,

malokad spor,

najčešće se okomito obručim

na dan.

Ko je spreman da se plačno

suoči sa sobom?…

Vazduh nam se smeje

i voda nam se smeje.

Ne možemo sačuvati vatru što nestaje,

Trava igra,  sa žabom se smeje-

U blato treba zasaditi vrbu,

ali od sebe moraš rastopiti blato.

I vino što piješ,

krv je pretka u sok pretvorena,

a tvoje oči

biće suncokret o nebo okačen…

Polje nam se smeje

i šuma i reka…

Udahneš

i kroz frulu bez svirala—  vazduh istrči.

I sunce pije iz tvojih pora,

da izvetriš, u oblak odletiš,

rugaju nam se jegulje, zveri pasu naše duše,

ptice nam se smeju i

motre iz pepela…

.

O, kako je hladno!

To smrtni vetar duva.

Plačem nad ovom tuđom zemljom

—–grudvom zgrušane sasušene krvi.

svi su hodali tamo — amo

nosili sveće———– šapat ————da da da —i  cveće

ja sam njušila ljude ————-  čuj — čuj—čuj — i note

mirno leškarila SA NJOM ——- sama

.

onda osetih da dobuje zvono

da moja daska jezdi levo — desno

raščupani um mi ———-  ledila je magla

nešto puče i mozak se razli

.

tekla sam sa njim

sve dublje i dublje

gutala folklor — crva beskućnika

s podzemnog neba  ————– pljusnu — strašna mora

.

ja sam noćurak

zvezda padalica

mog— doma— nema

dan se setno gasi

.

vi ste došli

a

ja nestala

korenje

pauk

——————–buket svelih snova

još sam bila dete

kad je umro moj voljeni deka

stala sam na ivicu rake

slušajući iznajmljene uzdahe i plač

ćutala sam

šta bih

tada sam se prvi put

susrela sa smrću

————————————-

osetilh tek dodir

i osmeh kao mačji

da

Bodler je čučnuo kraj mene

i pitao — hoćemo li

bacila sam zemlju

na cvetno opelo i

zasadila ———-  instrumental lire

.

skočismo na sanduk

veličine naše pesme

dolazimo deko s

ružičastom  maglom

———————————

mene još uvek drže na uzici

gonite me

pratite me

ali opijum koji u mom srcu spava

neprestano besni i laje i škrguće

U glavnoj  ulici

(odnekud poznat)

čovek s jatom vrana pod kapcima

stresao se

………………………..okrenuo i

sklopio prste oko zamišlje bombe

.

ciljao je sasvim odmereno —

na moje širom otvorene oči

lagano sam hodala ka parku

(punom pesama o bojama leptira)

ostavila komad sebe na asfaltu

a krv je klizila

niz preminulu LJUBAV

u njegovoj ličnoj XX kinoteci

prideve je zatrpala

magla

nalegla na prozor

             i slušala moj muk

svaki je glagol obmotala injem

čupala sam prilog

             s lista svele

ruže

strašan nered nasred

           epitafa

.

horovi ptica liju

i

odvlače reči

Kumba-Tam menja

lepotu za predah

navlači masku zveri izbeglice

mene ostavlja bez ičeg na stazi

.

siđi noći

tanka atmosfero

krilate reči proći će

          kroz maglu

godinama je pričao

o sebi

meni

o njima

.

o značenju života

i njegovom pogubljenju

.

i trava je izrasla svuda preko mene

od uspomena na njegove reči

od priviđenja

.

sve dok jedne večeri nije

slomio čašu —

————— kog će vraga voda

—————ustima

koja se nikada nisu otvorila —- znam

gađao je moje uši—  iscrtane

slike — veličine opuška kraj groba

zadesi me lep ali mučan dar

jasno mi je sve

što lica ljudi nemo slede

upoznala sam se sa životom

i prešli smo na TI

teško

teško

.

glad gnev i očaj —

u zube im se ne gleda

ali u glavu ispunjenu

rojem osa…

ja se bojim!

bojim…

.

kažem — pomozite!—

a  slomljeni

prestravljeni

osmehnu se

i vrate u ram ogledala

.

eto

moram u sê i već znate gde

.

krenuše gromovi i nagle munje

i vučice

i vučje magle

i grozdovi siđoše

i puzavice koprive

i tanki zidovi

i splavovi

i ruže

i proplanak

i tutanj mesečine s laticama svetla

postaću kraljica bajke

i realnost baciti u ambis

—

hvala lepo!

bezgrešna istino sna —

……….o nebu

……………..o zemlji

………………….moru

……………………..srcu u oku

idem tebi

raspeto jedro oblaka-

ustremi se ljupkom svetlu pučine

……………..što peva……