Добродошли!
Zvezda je Ofelija na splavu koji klizi tamnoplavom rekom. Nosi izlizane traperice i šangajke. Ne mogu je ostaviti samu. Pratiću je cele noći… lokvanji iva gitara.
Zvezda
je Ofelija
na splavu
koji klizi
tamnoplavom rekom.
Nosi
izlizane
traperice
i šangajke.
Ne mogu
je ostaviti
samu.
Pratiću je
cele noći…
lokvanji
iva
gitara.
perlama okačena na zaboravnost kao draperija lagano je ponela sa sobom visibabe sunce talasanje breza a zaklela se da malu lastavicu svetlosti — u kosi neće posuti vrelim pepelom sa lomače — samonikle tuge
perlama okačena na zaboravnost
kao draperija
lagano je ponela sa sobom
visibabe
sunce
talasanje breza
a zaklela se
da malu lastavicu svetlosti — u kosi
neće posuti vrelim pepelom
sa lomače — samonikle tuge
Sunce i Mesec se dozivaju nema mira mome oku upijam pretačem i dosipam … …ne mogu pojasniti
Sunce i Mesec se dozivaju
nema mira mome oku
upijam
pretačem
i dosipam …
…ne mogu pojasniti
sadila sam bajke gajila uspavanke u suton prizivala Sunce zvezdama darivala krila bljeskom suza igrala se s kišom dugom crtala osmehe kroz snove . sada se sneg razlistava i visibaba na mom grobu pretače prošlost u vedre latice
sadila sam bajke
gajila uspavanke
u suton prizivala Sunce
zvezdama darivala krila
bljeskom suza igrala se s kišom
dugom crtala osmehe kroz snove
.
sada se sneg razlistava
i visibaba na mom grobu
pretače prošlost u vedre latice
ispisivala sam pesme poput Frojdovih zamišljenih snova sveska se razlista i slova pretvori u bube sklopih oči iz njih poteče jato bisera Nerval Bodler Rembo
ispisivala sam pesme
poput Frojdovih zamišljenih snova
sveska se razlista
i slova pretvori u bube
sklopih oči
iz njih poteče jato bisera
Nerval Bodler Rembo
znam da me čekaš tamo gde sličan tebi danonoćno čeka zaobilazim navlačim masku od morskih algi sadim ružičnjake od snega pravim srebrne bromide golubjim perom dirigujem ode . znam spokojno me tamo čekaš gde horizont stvara pretanana svetla i gde Mesec bere tužne suncokrete iz savakoga cveta cedi očajanja ali čuj me neću ponavljati . … Настави са читањем “Smrti — Marina Adamović”
znam da me čekaš tamo
gde sličan tebi danonoćno čeka
zaobilazim
navlačim masku
od morskih algi sadim ružičnjake
od snega pravim srebrne bromide
golubjim perom dirigujem ode
.
znam
spokojno me tamo čekaš
gde horizont stvara pretanana svetla
i gde Mesec bere tužne suncokrete
iz savakoga cveta cedi očajanja
ali čuj me
neću ponavljati
.
nikada me nećeš povesti sa sobom
zažmuriću
izdahnuti
praviti se me nema
a znam da ću doplivati
svojom voljom i ostati
tamo gde sam nekad davno …..
pre rođenja….
prebivala
.
divno
divno
predivno
“Ako bismo pokušali da zamislimo sve ono što se događalo tih dana, ali iz ptičje perspektive, sigurno je da bi nas bilo sramota i da poletimo nad ovim mestom”, rekao je Asijel. kako ste ga osmislili smračilo se na istoku oče Oče tvoje telo oče Oče tvoju krv jesti piti zakleti se ubijati i paliti … Настави са читањем “Novosadska racija — Marina Adamović”
“Ako bismo pokušali da zamislimo sve ono što se događalo tih dana, ali iz ptičje perspektive,
sigurno je da bi nas bilo sramota i da poletimo nad ovim mestom”, rekao je Asijel.
kako ste ga osmislili
smračilo se na istoku
oče Oče
tvoje telo
oče Oče
tvoju krv
jesti piti
zakleti se
ubijati
i
paliti
o pomamni ljudski stvore
o zlehuda dnevna moro
pakao je rajski san
za naredbu
streljaj
gađaj
i pomeni budu grešni
nakon svake godišnjice
bez boga je život moguć
a sa njim u vama
ne
navlači zavesu kada sviće drži me za nogu kad ustajem . prinosi čašu i puni otrovom traži u ogledalu svoje oči . zidovi odjekuju njegovim bilom vreme je da šapnem kako sam srećna . nesreću ne bih ni smela opisati rečju kojom on ulazi u sobu
navlači zavesu kada sviće
drži me za nogu kad ustajem
.
prinosi čašu i puni otrovom
traži u ogledalu svoje oči
.
zidovi odjekuju njegovim bilom
vreme je da šapnem kako sam srećna
.
nesreću ne bih ni smela opisati
rečju kojom on ulazi u sobu
Poistovećujem se sa sobom I odbacujem na kraju svake jeseni Kao paradoks i apsurd Kao ptice okačene o oblak U dugim preteškim noćima . Sanjala sam devojčicu Koja bere rascvetale zvezde Tako srećna Pod Mesečevom lampom …………….. Ali Sve je to predaleko Pada noć Padaju uvele zvezde Pada devojčica u školjku zaborava I prelistava istoriju … Настави са читањем “Živa rana — Marina Adamović”
Poistovećujem se sa sobom
I odbacujem na kraju svake jeseni
Kao paradoks i apsurd
Kao ptice okačene o oblak
U dugim preteškim noćima
.
Sanjala sam devojčicu
Koja bere rascvetale zvezde
Tako srećna
Pod Mesečevom lampom
……………..
Ali
Sve je to predaleko
Pada noć
Padaju uvele zvezde
Pada devojčica u školjku zaborava
I prelistava istoriju autoportreta
(ohhhh…prepoznajem ove reči….to je san, koji je nekome stvarnost…oh….ko sam ja???) plišani zov moje misli izjednačava se s otkucajem… na smem reći čijeg ne smem reći čega ne smem reći zašto . lepršavi hod moga vida zbližava me udaljava me preslikava se… . dotičem kamen pod staklenim plišem sa lišćem i rosom krvi po sebi … Настави са читањем “Prvi korak — Marina Adamović”
(ohhhh…prepoznajem ove reči….to je san, koji je nekome stvarnost…oh….ko sam ja???)
plišani zov moje misli
izjednačava se s otkucajem…
na smem reći čijeg
ne smem reći čega
ne smem reći zašto
.
lepršavi hod moga vida
zbližava me
udaljava me
preslikava se…
.
dotičem kamen pod staklenim plišem
sa lišćem i rosom krvi po sebi
.
nedosanjana lepota utihle laste
zove i hoda stopama do Sunca
.
Bodlerov let ka svetom gralu