Аутор: poetessa

Demokratija je Demos koji krati svako “Ja”…

…………………………….

Srbija je nekom majka, nekome maćeha,a meni — samo tetkica u višednevnom štrajku.

mreža na dlanu se prikriva

zatvaram oči

osluškujem

titraj bila u kapi kiše

podržava nadu

******

Na krošnji drhtaj

mladog lišća.

— Znam da to inje

zeleni od tuge.

Sunce protrlja prašnjave naočari

i umorno se vrati u hram

šta će ono tamo

gde potok mesečine tiho žubori

i

vrsća sećanje tami

Snevanje i zloslutna tama.

Hvališa sam. Nasrtljiva.  Mekušac.

Izveštačena. Prevarant i bezvoljna.

Previše sam sigurna u sebe.  O, bestidna…

Nepristojna. Neopredeljena.

Depresivna.

Čak – pohotna u ludosti.

Sviće.

U gradu — buka…

O svemu sam pisala ove noći. Predosećanje.

Reci su rasute po postelji.

Hej, savesti, bezimo do brda!

Tamo —  sinji totem i žalosna vrba

Zaleprša sova

mrak uzdrhta i najavi

— ponoć

*****

Mesec je postao stvaran

tek pred zoru

— san preminulih

*****

Prošla je kroz mene

i krenula tamo gde sam i ja pošla.

Gledam kako s mržnjom odbacuje

pristojne pozdrave;

trava joj miluje stopala,

a ona je gazi i proklinje.

Pokušavam da je prestignem

i tačno odmerim oblik njenog oka,

a onda sam se uplašila:

šta ako i mene zarazi prezirom?

Ne,

ne…

samo polako…

Dopustiću da mi njena zamršena kosa

besno pada niz ramena

i na kraju ulice

(žmureći pred tim tuđim svetom)

prihvatiću njenu glavu u svoje dlanove

i sakriti ga ispod slamnatog šešira.

A posle –

reč joj neću reći,

samo ću se vratiti istim putem,

gledati u ljude pristojnije,

zalivati travu,

pričati sa zvezdom koja nemo sjaji

i češljati razlivene uvojke do svilene zore.

Nismo zmije da krijemo noge

Laste smo u letu po dahu

Nismo kamen – lišen posrnuća

Mi živimo

Još ćemo

I bèsmo

Između depresije i suicida

posreduje sto univerzuma.

Svaki se odene u

nebeske azure,

sedne kraj mene, zapeva opelo

il’

ostane daleko, pa zagonetno ćuti.

Ipak,

onaj stoti radosno leluja

i kači dragulje golubu na krila.

Golub zablista, sleti mi pod kožu

i navre mu hiljadu pitanja sa ćube.

Otvorim usta da odgovorim

ali najezda onih sudbonosnih

okreće glavu i ne sluša nas.

Zavlada tama,

nečujni krik

i

zemlja posta

krov nad mojom nadom

U muzičkoj bašti rasutoj sa zvezda

niklo je pramenje vetra;

prinela sam oko tajnoj ruži

kao olovku sa grafitom J.

Umetnost je uljuljkati list na beloj zemlji,

a pri tom znati i umetnost reči .

Živimo sami i nestajemo-

ali

raskošni znaci nikada ne venu!

————–   Osim…sada…nasmeši se slovo…

————–oh …oh…možda…

Jezda je bacao kamenčiće i napravio branu. Ušla sam

u njegovu senku i čtala vreme u očima.

“Čekam da umrem”, rekao je. Sela sam kraj njega

i pravila mu društvo…

Te večeri njegov profil beše bez jasnih linija, jer na icu

nije bilo granice gde bi počeo osmeh;

ali on se pojavi u njegovim ustima i krenu

u nedogled.

Krajičkom oka legla sam na mesto, koje je

pažljivo čuvao za mene. Cele noći smo se smejali,

bacali filozofiju poput poštara na putu kojeg nigde nema

i učvrstili ludost nalik na Li Tai Poov

magnolijin cvet pod vodom.