Аутор: poetessa

Sneg se topi ili jutro vara

otiče život kroz moje oči

jezero na dlanu talasa godinu

skovana je zavera sudbine

.

memla upija poslednje reči

oblačim se

i izlazim

zimsko jutro

seje pahulje i mraz

u napuklini oblaka

smeju mi se reči

on ih kovitla

kao pramen dima

.

znala sam

moje noge su moje oči

ako se ne vratim

znači da je Mlečni put stvarno bez granica

Tražio je dinar ili cigaretu

Ispod zakrpa kaputa

Hodao je kostur

Molio za parče hleba

Dok mu osmeh šetaše kroz mene

Molio  je

Sunce se pretvori u stakleni pokrov

Kasno je

Pod pečatom krvi

Zapisan je i moj zlokoban greh

Ova noć i ne sanja šta će biti sutra.

Ima još malo vremena da nasluti…

Samo još malo…

Sklopili smo oči

Nad ponorom zvezda

Pesma je izašla na pusti drum

———————–N e pitajući

———————–“Smem li”?

kedar i vrba se dozivaju

samotni oblak upija eho

i kišom krpi imena i vreme

vrba je svela

jer je odustala

i ja ću

i ja

Horacije

neskromno živite

smšite se

i lečite vlastite

rane

mojih nigde nema

i-ha

osim

u spisima administracije

no

i to pobacajte

(ako ih nisam jednom spalia)

poslednja želja mi je bila

da me ostavite šaljivom graditelju rova

i da nikada ne saznate

gde je tavanica mog travnatog doma

lakše će mi biti (ionako lakoj)

da niko ne nazre moju nagu dušu

dopuštenu samo crvima

i raznobojno-crnim znacima pitanja

Sama u tananoj brezi

lasta priziva plavet

kojom će me opčiniti.

Zvezda hoda na prstima

prema Suncu u povezu.

Mesec je balon,

vraški dobra igra;

uskoči kroz prozor,

ali mene ……………….. n-e-m-a…

***

Zemlja ispuni

ili raprši sve želje;

sudbina spava,

ti ćeš da je budiš.

***

Nevino jutro,

nalegle pahulje…

Smrt ne pita

čemu ta lepota…

***

Ćutim

( i samoća ćuti)

snovi govore

sve što srce sluti.

***

Bio je

ono što i sada

-stvorenje koje

ne postoji

Biti il’ ne biti –

pitanje je biča!

Pričao je dugo o crkvi,

postu,

o Hristu,

Vitlajemu;

bog je sanjivo gužvao oblake,

probirao ko-zna-čiju jabučicu

slasno,

i pljuckao koščice na mladićevu dušu;

–

tu iskoči zmija pohlepnica

i steže mu noge lezijom na mozgu

–

plakao je

pružajući slepljene dlanove —

kome, druže?

Opakoj bolesti?

Parohijan obavlja službene besede,

a ti?

Još uvek misliš -okovan si

da okaješ teške grehove i srce…

i da je Isus  raspet oživeo

da usliši naše grupne molitvice?

Mašta, druže, mašta…

Vratiću se kad izgubim sluh;

–

otpuzila sam sa zmijarnika,

od druga osta slepa nada

koja se loži na oče-iže-jesi-na nebesi…

–

moja je bezbožna idiotski manja

i tebi, druže, predsmrtno strana…