Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

Ponekad…— Marina Adamović

Ponekad ne čujem kišu u sebi možda zbog uzavrelog tela ili slasti rastopljene duše ili zbog pronađenog opravdanja da me odgurnu u drugi svet . možda su mislili da će me stvoriti ali čovek ne postoji ni život nije izmišljen . Varaju nas mi pijemo strah tražimo svoje oči verujemo da one ipak postoje onda … Настави са читањем “Ponekad…— Marina Adamović”

Ponekad ne čujem kišu u sebi

možda zbog

uzavrelog tela

ili slasti rastopljene duše

ili zbog

pronađenog opravdanja

da me odgurnu u drugi svet

.

možda su mislili da će me stvoriti

ali

čovek ne postoji

ni život nije izmišljen

.

Varaju nas

mi pijemo strah

tražimo svoje oči

verujemo da one

ipak

postoje

onda neko kaže

da u tebi nalazi čoveka

i ti izgubiš oko…

nemaš snage da iznova otkopaš zenice

da ponovo pišeš

pa

poželiš da izgubiš

razum i tu jesen što boli

rušeći granice u godinama

.

Mi

(u svetu ludaka)

vraćamo se opet

kroz rešetke časovnika

koji odbrojava

izmišljene dane

Poeto — Marina Adamović

Ušla sam u sebe i krenula sa razgledanjem Znam da sam slabo osvetljena ali prekidača nije bilo Ipak priznajem sebi me je privukao   pištac pažnje Nikada nisam čula tako ljupke zvuke u gustom šipražju tresetnih algi Pažljivo sam pratila gde otiče moja kiša krivudala je i spuštala se nekud vani Malo sam se zgrčila … Настави са читањем “Poeto — Marina Adamović”

Ušla sam u sebe i

krenula sa razgledanjem

Znam da sam slabo osvetljena

ali prekidača nije bilo

Ipak

priznajem

sebi me je privukao  

pištac pažnje

Nikada nisam čula

tako ljupke zvuke

u gustom šipražju

tresetnih algi

Pažljivo sam pratila

gde otiče moja kiša

krivudala je

i spuštala se

nekud vani

Malo sam se zgrčila

da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo vode više nije bilo

Samo bletnjava humka

u kojoj je sedela

Cvetajeva

i

pružala mi

ruke

” Niz rub – pa ravno

U crnu zemlju, da poji trstik.

Nepovratno, nezaustavno,

Nepopravljivo šiklja stih ”      

Sreća koje nema — Marina Adamović

sreća je za jedan osmeh kupiti prijatelja sreća je za kišni pogled naći tugobran sreća je živeti i disati jesti voleti sreća je umreti sa toplim svetlom u sebi

sreća je

za jedan

osmeh

kupiti

prijatelja

sreća je

za kišni

pogled

naći

tugobran

sreća je

živeti

i

disati

jesti

voleti

sreća je

umreti

sa

toplim

svetlom

u

sebi

Na grobu pesnika — Marina Adamović

na pesnikovom grobu ne na grobu –  – u lpbanji ničeg nema osim glista koje razvlače ugažene ideale . predvečernje kapi ispisuju epigram od blata

na pesnikovom grobu

ne na grobu –

 – u lpbanji

ničeg nema

osim

glista

koje razvlače

ugažene

ideale

.

predvečernje kapi

ispisuju

epigram od blata

Skerletni mrak — Marina Adamović

Šta bih više rekla stvarno se ne se ćam ćutnja odbrojava da ne i podvlači izgublje nu Pes (usukane sveće upalih obraza gladuju u savršenom miru) mu

Šta bih više rekla

stvarno se

ne se

ćam

ćutnja odbrojava da

ne

i podvlači

izgublje

nu

Pes

(usukane sveće

upalih obraza gladuju

u

savršenom

miru)

mu

Seme prošlosti — Marina Adamović

Željna sam vode shvatate li život je presušio te noći iznenada željna sam sebe ne čujete usred zemlje peva smaragdni cvet samo meni samo meni kao da se ništa nije dogodilo i nije reče prošlost sebi za sutra

Željna sam

vode

shvatate li

život je presušio

te noći

iznenada

željna sam sebe

ne čujete

usred zemlje

peva

smaragdni

cvet

samo meni

samo meni

kao da se ništa nije dogodilo

i nije

reče prošlost sebi za sutra

Poetika primitivizma — Marina Adamović

dani su bestidni i tužni razlistavam stranice dnevnika savijam ih i dostavljam poštom tebi sebi i nikome poderana mladost bleda melanholija kao sada kao nikada   tuga se pretvorila u sasušenu travu o samotna ne   – stvarnosti

dani su bestidni i tužni

razlistavam stranice dnevnika

savijam ih

i dostavljam poštom

tebi

sebi

i

nikome

poderana mladost

bleda melanholija

kao sada

kao nikada

 

tuga se pretvorila

u sasušenu travu

o samotna

ne   –

stvarnosti