Аутор: poetessa

nisam verovala da..

nisam znala da…

a

nebo je bilo…

i zvezde…

i purpur..

i leptir na…

i sada kad…

još uvek ne verujem da….

iako postojim;

evo me!

Jenda je zver oglodala granu

uplakani oblak ušao u jesen

oktobar

ispisuje

dočekanu pesmu

nokturno

vetra

u

tek sveloj

travi

najsreć

nije

nije

jedn(om)

srećan

bi

ti

tišina

hramlje

razmiric(om)

u

vazduhu

uh

u

srcu

zaborav

nost(i)d(u)

u

zimskiko

vitlac

i

nesta

ju iz

vidokru

g

a

a

ja ću(ti)m

u (sam)

lje

no

no

(ću)ti

sa…m(nom)

i

ti

Jesen još hoda na prstima

I nosi sočne anemone

Strah sam

Uzjahaću jednu grimiznu laticu

I krenuti ka senci

Besmrtnosti

Taj prolaz postoji

Zasigurno

Tvrdim

Postoji noć nalik na dan

i reči ubačene u ikebanu

postoji žmarac nalik na grom

i pesma nikad napisana

postoji tren nalik na život

i on se sada okončava?

postoji

posto

ji

po

sto

ji

kraj

samo bludni košmar

                    zna

gde me možeš naći

                      ali

ne prilazi!

(sirene iz podzemlja)

ja sam subverzivni lešinar

koji čeka smrt

da bi ………..prohodao

Nosim beskrajno jato golubova

(nosim ga na plućnim krilima)

Slikam pesme

(pero umačem u uzburkane vene)

Ovo je  tajna koju nikom ne odajem.

(To je koren svih korena

i latica poljskih ruzmarina

i krošnja drveta zvanog život,

koje raste više od zenita

i dublje, no što razum može da zakopa…)

To je moja izrezana žeđ

koja održava zvezde rasutim.

Toplo letenje popodne. Prodorno 

svetli. Prazno kao rođendanski balon

koji čuva tajnu svoje šupljine. Golub nasrće

na senku u letu i potapa je u presahlu

reku. Nešto se bitno dešava,

recimo – sudbina. Toliko iznenađenja u

suši i žegi. Namiguju, uzdišu,

potpisuju se bez ijednog slova. Bljesak

upire u razbacane sitnice. Nešto se

stvarno, stvarno dešava. Zamoliću

maštu da se udalji, bar nadomak.

E, sada mi je jasnije! Sudbina zaudara,

prazna kao balon ili alhemija?