Poeto — Marina Adamović

Please wait...

Ušla sam u sebe i

krenula sa razgledanjem

Znam da sam slabo osvetljena

ali prekidača nije bilo

Ipak

priznajem

sebi me je privukao  

pištac pažnje

Nikada nisam čula

tako ljupke zvuke

u gustom šipražju

tresetnih algi

Pažljivo sam pratila

gde otiče moja kiša

krivudala je

i spuštala se

nekud vani

Malo sam se zgrčila

da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo vode više nije bilo

Samo bletnjava humka

u kojoj je sedela

Cvetajeva

i

pružala mi

ruke

“ Niz rub – pa ravno

U crnu zemlju, da poji trstik.

Nepovratno, nezaustavno,

Nepopravljivo šiklja stih “      

66 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.