SAMRTNO PROLEĆE
Gledam nasmejane ljude što srećni ulicom hode,
sa osmehom na licu dočekuju novo proleće,
moje trnovite staze nigde me više ne vode,
jedino meni sada lasta sa juga ne doleće.
Gledam nasmejane ljude što srećni ulicom hode.
Gazim duboke bare otopljenog martovskog snega,
ko blatnjave cipele, tako mi duša s tugom osta,
verujući u lažnu ljubav i odrekla se svega,
naša nabujala reka davno ostala bez mosta.
Gazim duboke bare otopljenog martovskog snega.
Zagrljeni smo nekada zimu svaku ispraćali,
posle jednog doviđenja ostala mi samo rana,
snove naše i veliku ljubav nismo sačuvali,
krenuo si na jednu, a meni osta druga strana.
Zagrljeni smo nekada zimu svaku ispraćali.
Umorna od bola želim snežne smetove da vratim,
ne veseli me sunce, ni prvo procvetalo cveće,
u zadimljenu krčmu neku htela bih sad da svratim,
da dignem čašu i nazdravim za samrtno proleće.
Umorna od bola želim snežne smetove da vratim.
(C) Jasmina Dimitrijević, Srbija